Иван Сарић био је атлетичар, рвач, мачевалац, бициклиста и авијатичар који се први уздигао у небо изнад Србије, а успомену на њега чува Музеј ваздухопловства
Летом изнад суботичког тркалишта пред неколико хиљада људи, Иван Сарић је 16. октобра 1910. године постао први човек с простора данашње Србије који је авионом који је сам конструисао – полетео, уздигао се на висину од тридесет метара и безбедно слетео.
„…Осећај да сам победио ваздух, да сам над највишом кућом у Суботици, да ћу временом стићи још више под облаке… то су осећаји који се не могу изразити. То само једном човек осећа у животу…”, годинама касније причао је Сарић, сећајући се овог догађаја.
Остао на земљи коју је волео
Данас, 114 година касније и даље су жива сећања на овај догађај. На њега се сваке године подсећа, приређују се изложбе, трибине, предавања. Пионирски период, посебно грађа и предмети Ивана Сарића чине важан део фонда Музеја ваздухопловства и неисцрпан историјски извор за ову епоху авијације.
Када је обележавано 50 година од лета, 1960. приређена је изложба и аеро-митинг на старом београдском аеродрому. Тада је уз Иваново присуство први пут представљена и реплика авиона „сарић број 1”. Такође, 2010. изложбом „Век авијације у Србији” Музеј ваздухопловства је јавности још једном представио дело овог великог човека, у присуству његове породице и потомака.
– Имам прилику да проучавам његов живот и дело, што је за мене посебна част, па могу да кажем да се иза омањег човека, смеђих очију и косе, крије вансеријска личност. Он је херој свог времена – каже Мирјана Новаковић Мунишевић, виши кустос Музеја ваздухопловства у Београду.
У сталној поставци овог музеја прво се уочава реплика авиона којим је први пут полетео пред публиком. Направљена је 1957. године и то уз помоћ сугестија и сећања самог Сарића.
– Експонат који, иако није у потпуности оригиналан, осликава умеће једног човека који је направио искорак у будућност. Тако на поставци можемо видети баштенску столицу у којој је летео, точкове бицикла, елису с угравираним именом и годином израде. Такође, изложени су и делови авиона „сарић број 2”, а представљена је и радионица с оригиналним алатом, столарском тезгом и другим предметима – каже наша саговорница.
Сарић је био атлетичар, рвач, мачевалац и један од оснивача фудбалског клуба у Суботици, а и других спортских друштава тог времена. С фудбалом се упознао у Бечу лета 1899. године. Одушевљен тада мало познатом игром, доноси фудбалску лопту у Суботицу и упознаје своје суграђане с новим спортом. Његовом иницијативом основан је фудбалски клуб Бачка, први у Суботици и Војводини.
Авијација је ипак била његова највећа страст. Самоук конструктор и пилот, врхунац свог плодоносног рада достиже изградњом летелица. Имао је идеју да направи и мотор који би уградио у њих.
О ваздухопловству је много више сазнао преко новинских чланака и вести из света о првим летовима пионира светске авијације. Међутим, један посебан догађај учинио је да остане опчињен. Игром судбине нашао се на правом месту у правом тренутку. Наиме, у августу 1909. године Сарић је учествовао на аутомобилској трци у Француској. На војном вежбалишту покрај Париза први пут је видео авион. Упознао је француске пионире авијације и одушевио се њиховим пројектима, а највећи утисак на њега оставио је инжењер и пилот Луј Блерио, који је те године први авионом прелетео Ламанш у свом једнокрилцу.
– Неколико дана касније већ је био у Суботици, с чврстом одлуком да направи себи авион. Купио је дрвену грађу, даске и летве од чамовине и у оближњој столарској фабрици их је изрезао на потребне димензије. Тако је већ у лето 1909. у кући породице Сарић, идеја вечитог ентузијасте почела да се остварује – каже наша саговорница.
По завршетку Првог светског рата повлачи се из ваздухопловства. Схватио је да је авион постао убојито оружје и да је невино време пионира авијације на заласку. Његово последње учешће у спортској манифестацији забележено је 1965. године када му је као најстаријем учеснику „Првог седмојулског релија” уручен пехар. Наредне године, у деведесетој години бурног живота након кратке болести умире у својој кући у Суботици, у Улици Отона Жупанчича број 24, адреса која још увек чува дух времена с почетка 20. века.
Није заборављен
Град Суботица посебно негује лик и дело Ивана Сарића. На једном од суботичких тргова постављен му је споменик с бициклом и елисом, основна школа носи његово име, као и суботички аеро-клуб. У Београду такође постоји улица с његовим именом.
– Музеј ваздухопловства у саставу Министарства одбране и Војске Србије од свог оснивања до данас јесте чувар ваздухопловног наслеђа дугог више од једног века. Богатство ваздухопловне историје огледа се у фонду Музеја, док се он сам сврстава у водеће установе овог типа у Европи – каже виши кустос Мирјана Новаковић Мунишевић.
Већ од 1902. године Краљевина Србија школује првог балонисту, да би десет година касније, 24. децембра 1912. године основала Војно ваздухопловство, као једна од првих земаља у свету. Затим је следило и школовање првих пилота у француским авијатичарским школама који ће већ наредних година своје знање и умеће показати у балканским, а затим и у Великом рату. Таква традиција наставила се и у новоформираној Краљевини Југославији, као и у послератној Југославији и одржала се до данас.
Пионирска постава
Многи млади људи у то доба били су заљубљеници у летење, читали су, писали, пратили штампу и токове у свету. Правили су макете, моделе, а неки од њих успешне конструкције које су и летеле. Један од најпознатијих био је Едвард Русјан, конструктор и пилот и један од најзначајнијих југословенских пионира ваздухопловства. Панчевачки лекар Владимир Алексић правио је макете и моделе. Идеју да једрилицу преради у авион није реализовао услед преране смрти. Језгро београдских авијатичара почетком 20. века чинили су Александар и Јовица Дероко, Ђорђе и Душан Рош, Љубиша Глишић и Страхиња Бан Нушић.
Прва Сарићева љубав бицикли и аутомобили
Мирјана Новаковић Мунишевић подсећа да јунак наше приче као младић улази прво у свет бициклизма 1891. године. Овај спорт постаје његова дугогодишња страст. Као бициклиста побеђивао је на тркама у Мађарској, Аустрији, а 1900. године постао је првак Србије. Победничким медаљама окитио га је лично краљ Александар Обреновић.
Бициклизам је заменио мотоциклизмом и аутомобилизмом. Чак је 1905. године од старих делова направио аутомобил, оставивши своје суграђане у чуду. Сарићева супруга Ирена била је једна од првих жена с ових простора која је возила аутомобил.
magazin.politika
