Плакао сам к’о киша
тог дана када су посјечене тополе,
цио ред.
Иако нису моје, мога су ока дио.
иако ником ништа не значе,
иако су прерасле, старе,
поново сам дијете био
више него човјек на киши што плаче.
И не могу ноћима да усним,
замућеним зјенама видим птице
у крошњи,
ја сам растао са њима.
На дан пред празник,
дан радости,
дан Васкрсења, плакао сам сам,
гладан њихова хлада, висина,
еха очева гласа, гласноће сватовских сирена, јасноће
обичаја и љепоте неког времена које нестаје, ког’
нема.
Тај дан када су посјекли тополе,
укопан на мјесту,
к’о да нисам осјећао ноге, а трчао бих.
Сутрa ће неко купити рам за слику од тополе, не
знајући – ова слика је остала без рама.

 

 

 

literaryworkshopkordun.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име