Требају ми руке, да све таме скупе,
Непозване, згужвају као папир.
Да ме шамаром избаве, покажу излаз,
Док пољима лутам плешући као Сатир.
Требају ми руке, да ми смирај купе,
Гладном дивљине, док космосе губим.
Ноћи призивам, да ми поплочају пролаз,
Ка себи, ка небу, ка теби коју љубим.
Требају ми руке, да ми дају доказ,
Да има ме, да имам те, док у небеса трубим.
Док се на твој балкон пењем, да се анђели скупе,
И пјесмом ме осиле, да ти се у њедра, у косе загубим.
Требају ми руке, прстима да кроје игроказ,
Да ми душу у лутањима и борби весељем заокупе.
Да нађем пут звијездама, да себе у теби загубим,
Да ме као поклон нађеш,
и дијелиш са мном и радости и пријеступе.
