Василије Свети, поносе монаха, наставниче добри светих пустињака. Ко јутарња звјезда твој лик нам се јавља, поборниче мудри Светог Православља!
У пештери хладној, у сред ст’јене сиве, Твоје мошти зраче Духом Вјере Живе. И сад као некад, у времена стара, наше Вјере Свете која чуда ствара!
Благовјерни народ стиже са свих страна, под острошке висе хрли сваког дана. Да целива тебе, духовног пастира и напоји душу Рајског Миомира!
Адске силе стрепе од имена твога, ломе се о ст’јене тврдога Острога. Мрачном злобом дишу мржње неизмјерне, да нам смуте вјеру, да уплаше вјерне.
Сузама си вјере гријо хладне ст’јене, о, пастиру добри Цркве намучене. Народу српскоме Богом даровани, Богоносни оче, славом овјенчани!
На животној стази вјере и надања нашијех успона и наших падања. Молитвама твојим љубав нам оснажи, да смо вазда будни на духовној стражи!
Моли за све вјерне, за обитељ Свету, мир у мојој души, мир ц’јелом св’јету. Мир од источника сунчаније’ зрака, Василије Свети, поносе монаха!
Преузето из књиге Српске духовне пјесме, Београд, 2013.
