Током Првог свјетског рата, на историјској позорници окупиране Србије одиграо се устанак. Отпочео је спонтано, у јужном дјелу Србије и првобитно је имао политички карактер да би временом прерастао у оружани отпор и трајао је од 21. фебруара до 25. марта 1917.године.
Устанак који је избио у околини Топлице био је народно-ослободилачки и био је израз тежњи народа за слободом и ослобођењем српских територија које су окупиране од непријатеља – Бугарске и Аустро-Угарске. Заправо, овај устанак је био први и једини устанак у некој окупираној држави за вријеме Првог свјетског рата.
Непосредни повод за устанак била је мобилизација коју је бугарска власт хтјела да спроведе на територији Топлице, Јабланице и Пусте Реке. Циљ је био да се мобилишу сви они способни за борбу и да постану дио непријатељске војске. Разумљиво, становништво није хтјело да се бори на страни непријатеља те бјежи у планине и шуме како би се сакрили и управо ту долази до формирања мањих чета које ће и сачињавати језгро устанка.
У окупираној Србији, током јесени 1916. године јавио се политички отпор који је временом прерастао у оружани отпор и борбу за ослобођење од непријатеља – Бугарске и Аустро-Угарске. Први који је проширио устаничку активност био је бригадир Радомир Вешовић који је ступио у везу са истакнутим личностима, те сакупио оружје и средства за устанак.
Акција чете Косте Војновића која се одиграла од 30. децембра 1916. до 4. јануара 1917. године завршила се неуспјехом али је ипак имала прекретни значај. У фебруару 1917. проширила се вијест о намјери Бугарске да регрутује српско становништво што је изазвало огорчење у народу. Како би се спасили од окупаторске регрутације, народ је махом бјежао у планине и шуме како би се сакрио. Управо овај догађај је претходио сазивању тајног састанка који су четвође сазвале 21. фебруара 1917. у кући Петра Драговића, код Лесковца. Ту су се састали Коста Пећанац, Коста Војновић, Милинко и Ташко Влаховић, поп Димитрије Димитријевић, Јован Радовић, Миљан Дрљевић, Синадин Јанковић, Рамадан Азировић и други.Одлучено је да Коста Пећанац дејствује у Топлици а Коста Војновић на подручју Копаоника и у долини Ибра а Милинко Влаховић око Врања и Јабланице. Међутим, акција се проширила па је сходно томе одлучно да се у тимочки крај постави Ташко Влаховић а у пиротски крај Јован Радовић.
Устанак је требало добро организовати и припремити али војводе нису могле да обавијесте Врховну команду јер није било обавјештајног средства тог доба да је довољно поуздано. Стога је Пећанац објавио проглас у вези устанка. Пећанац је наредио да су сви војници обавезни са и без оружја слиједе овај позив; да старији људи одржавају ред по варошима, општинама и селима у циљу безбиједности становника. Ситуација је била таква да су свугдје отпочеле јединичне борбе иако званично устанак није почео.
Иако званично устанак није почео, четничке акције за ослобођење су се увелико водиле. У селу Мачковац, недалеко од Куршумлије, 9. фебруара 1917. дошло је до првих борби. Разлог за то било је непријатељско насиље над становништвом и због тога је упућена група четника од 15 људи под командом Ице Калајџије и Боже Димића. У сукобу који се одиграо пар дана касније, тачније 12/13. фебруара непријатељ је претрпио пораз и повукао се ка Куршумлији. Војвода Радовић се 14. фебруара борио око Власотинца, гдје је и ослободио 1000 регрута а поред тога ослободио је општине: Орашац, Конопицу, Шишавац, Крушевицу Већ 15. фебруара Пећанац се са непријатељем сукобио код Грабовице и након једнодневне борбе непријатељ се предао.
Након успјешног дејствовања устаника у Копаонику, отпочеле су акције и у Прокупљу гдје је устаничка снага била јача али то није поколебало. У току ноћи 16. на 17. фебруар 1917. заузети су положају за напад. . Четници су окружили зграду начелства, бацајући бомбе. Непријатељска посада је капитулирала у Прокупљу. Био је ово највећи успјех из периода устанка. „Побеђивали су јер су били решени да победе“.
Већ 18. фебруара непријатељ је кренуо од Ниша ка Прокупљу а Пећанац им је кренуо у сусрет. Пећанац и устаници су успјешно пробили десно крило непријатеља које је било слаба тачка и почели се повлачити ка Нишу. Након овог напада освојили су Дебело Брдо. Након овога, устаници су приступили проучавању напада на Ниш који је био опкољен а његово заузимање било је од великог значаја јер би могли даље маневрисати ка Врању и Пироту.
Од 20. до 26. фебруара водиле су се борбе на простору Гребен – Рибарска бања – Ђунис у којима се истакао војвода Вељовић. Иако је борба била промјењивог карактера, може се закључити је да војвода Вељовић постигао исвјестан успјех и спријечио је формирање непријатељских снага од Ниша до Крушевца. Устаници су већ били преморени када се 24. фебруара непријатељ налазио близу Орана и Каменице. Овдје се борба водила са великом жестином а врхунац достигла 25. фебруара У овој борби непријатељ је био надмоћније јер је посједовао хаубичку артиљерију те сходно томе, губици устаника су били велики. Ипак, борба је настављена и сљедећи дан а снаге устаника се гасе, а морал знатно опада. Лесковац се није могао ослободити због знатно моћнијег непријатеља. Крајем фебруара и почетком марта 1917. године устаници су контролисали територију између Расине, Копаоника, Јужне Мораве и Ђуниса али окупатор није мировао. Први одговор Бугарске и Аустроугарске било је бројно јачање војске. 12. марта у рејону Дубци-Златари почео је обрачун који је трајао двадесетак дана. Битке које су се ту одигрле биле су највеће устаничке побједе. Па ипак, Пећанац је избјегавао борбе и чете пребацивао у непријатељску позадину. Усљед тога дошло је до повлачења. Бугари су заузели Прокупље 14. марта, а Аустро-Угари Куршумлију 16. марта да би 25. марта Бугарска прогласила крај операција 1917.године.
Борбе које су устаници водили од почетка фебруара показале су њихову жељу за слободом и испрва су имале успјеха. Непријатељ је био далеко моћнији и временом је успио да смањи снагу устаника али погрешно би било мислити да је са тим нестала и њихова жеља за слободом. Она је постојала и живјела дубоко у свијести устаника и чак кад се завршио устанак, она се и даље испољавала кроз мање четничке акције, увијек са истом циљем а то је слобода!
Упорност, сталност, јачина и жеља за слободом овог покрета отпора у окупираној Србији стајали су у несразмјери са чињеницом да је у питању било становништво које је у сваком погледу било одвећ напаћено и уморно од борби али и оружаним снагама, које су далеко мање биле од оних које је посједовао окупатор.
Постојале су три врсте становништва; било је оних који су у први мах и ћутке примили окупацију или оних који су сарађивали са окупаторима али што је најважније било је оних који су се прикључиле отпору и устаницима.Управо они чине језгро устанка и њима припада највећа слава. Поред истакнутих војвода, то су били углавном људи из нижих и средњих слојева становништва, махом из вароши и села
Устаници су већином били у старосној доби од 20 до 25 година али и оних од 25 до 40 година. Најмлађи је био 17-огодишњак Миомир Антић, из чете Косте Војновића а најстарији са 47 година, Вељко Вуликовић. Занимљиво је да је било и жена међу комитима, првенствено у чети Косте Војновића, то је била 19-огодишња Ната Огњатовић.
Иако није завршен успјешно по српску војску, устанак је имао доста успјеха али, увијек има оно „али“ са успјехом долазе и падови. Поред одлучности, храбрости и жеље за слободом, устаници нису могли да се изборе са далеко боље наоружаним непријатељем.
Поврх свега, српски народ и српски војници су показали невјероватну храброст, спремност и пожртвовање. Циљ свих њихових борби био је инспирисан идејом слободе. За њих је слобода била толико велика мисија да од ње нису одустајали чак ни онда када је више него икад било евидентно да је непријатељ надмоћнији. Оружано. Такав борбени дух, морал и јунаштво, мало ко је могао достићи.
Занимљиво је и колико су цијену били спремни платити српски борци, војници, четници, зарад слободе свог народа и отаџбине. Заправо, и колику су жртву понијели сви српски војници у току свих ратова вођених за ослобођење против непријатеља. Жртву вриједну сваког помена и поштовања.
Топлички устанак ће остати симбол одлучности, јединства и борбе српског народа за ослобођење.
Литература:
- А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Српска књижевна задруга 1984.
•М. Перовић, Топлички устанак 1917, Београд 1972.
•Ј. В. Дерок, Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916-1917 године, Београд 1940.
