Текст је написан на празник Светог апостола Филипа
Данас славимо празник Светог апостола Филипа, једног од првих од дванаесторице апостола које је Христос Спаситељ пре свих позвао да иду за Њим.
Очигледно је Свети Филип прилично оштро и јасно осећао еванђелску природу свог апостолства, јер је одмах чувши најслађи глас Христов како га дозива, отишао и „нашао Натанаила и рекао му: ‘Нашли смо Онога о ком Мојсије у закону, а такође и пророци, писали су — Исус из Назарета, син Јосифов“ (Јован 1:45).
Натанаило је, наравно, био помало скептичан и упитао је: „Може ли ишта добро произаћи из Назарета?“ Одговор Светог Филипа на такав скептицизам био је и једноставан и дубок: „Дођи и види.“
Ова суштинска фраза из Јеванђеља по Јовану — „дођи и види“ — је изузетно ефектна.
Појављује се тачно три пута у Јеванђељу по Светом Јовану.
Први пут, то је Христов одговор на питање Андреја и Јована: „Где обитаваш?“ (Јован 1:38). То је позив који нам је Христос дао да „дођемо и видимо“ Његову несхватљиву славу, да се причестимо Његовом превечном светлошћу и животом, да поново уђемо у обитавалиште божанства, да се коначно вратимо својој истинској и јединој кући.
Други пут, то је апостолски глас Филипа који понавља овај исти позив Натанаилу — а преко њега и целом човечанству.
Али трећи и последњи пут, то је наш одговор Господу на питање где смо положили његовог пријатеља Лазара, који труне у смрти и трулежи и свакој нечистоти: „Господе, дођи и види“ (Јован 11:24).
И чувши ове речи које су нас тако недавно призвале на неизрециву лепоту и радост и живот, сада указујући уместо тога на сву сломљеност, несрећу и беду до којих је човечанство дошло, „Исус је плакао“ (Јован 11:35).
Али иако је плакао, ипак је дошао и видео је и Онај Који је „васкрсење и живот“ (Јован 11:25) испунио је у истини своје обећање да ће васкрснути из мртвих и оне који су били изван последњих домета људске наде.
Тако је учинио тада и тако је наставио да чини све од тада у животима свих оних који верују у Његово име.
И тако, браћо моја и сестре, пада на нас да преузмемо божански и апостолски позив онима око нас: „Дођите и видите!“
Ипак, шта тачно сада значи овај позив?
Јер Христос је већ вазнет тамо где је био раније и, иако наша људска природа сада седи са десне стране Престола Божијег, ипак је човечност коју је Христос преузео сада скривена од очију пуког тела и крви.
Стога, ако желимо да будемо верни еванђеоској заповести Христовој, морамо уместо тога позвати неверни свет да „дође и види“ Христа на тајном месту где Он наставља да борави на овој земљи све до данас: то место је истински хришћанска душа.
Једноставна (али горка) истина је да је велики део разлога зашто толико људи око нас не познаје Христа тај што никада нису могли да га сретну у нама.
Савремени свет пропада у злоћи добрим делом зато што ми сами нисмо постали мученици, сами нисмо постали исповедници, сами нисмо постали свети.
Свети Јустин (Поповић) је једном написао:
„…Житија Светих нису ништа друго до живот Господа Христа, понављан у сваком светитељу у већој или мањој мери у овом или оном облику.
Тачније, то је живот Господа Христа настављен кроз свете, живот оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Исуса Христа који је постао човек.
То се десило да би нам као човек могао дати и пренети свој божански живот; да би као Бог животом Својим осветио и учинио бесмртним и вечним наш људски живот на земљи.
„Јер и онај који посвећује и они који се посвећују сви су од једног“ (Јевр. 2:11).
То је оно на шта су призвани да постану наши животи и само наше биће: ништа друго до живот самога Господа Христа.
Морамо постати спремни и вољни да се одрекнемо свега да бисмо са Светим апостолом Павлом рекли: „Распет сам са Христом: ипак живим; али не ја, него Христос живи у мени; и живот који сада живим у телу, живим вером у Сина Божијег, који ме заволе и предаде Себе за мене“ (Гал 2, 20). Јер заиста, „који се у Христа крстише, у Христа се обукоше“ (Гал 3,27), и „нисте своји… јер сте скупо купљени“ (1. Кор. 6, 19-20).
То је оно што значи истински проповедати Јеванђеље, а без тога било које друго проповедање је — у најбољем случају — само гомила речи.
Моја браћо и сестре, ово говорим знајући колико још бескрајно далеко ја лично још имам да идем. Ипак, имам велику утеху чак и посебно у том трећем, срцепарајућем „дођи и види“ у Јовановом јеванђељу, знајући да, иако сам лежао у гробу много дуже од Лазара, ипак ћу на звук Његовог гласа и ја да будем испуњен Његовим животом у изобиљу… само ако постанем вољан да Га послушам, док ми Он заповеда да изађем из гроба који сам дозволио да постане мој дом.
И, како да ово урадим?
Па, за тај одговор само треба да се окренем данашњем Јеванђељу: изнад свега, показујући милосрђе према свакој особи коју сретнем. Чак и ако, попут странца кога је Самарићанин нашао полумртвог, они нису моја одговорност. Чак и ако су, као што је Јеврејин био са Самарјанином, у непријатељству са мном целог живота. Не постоји ништа што нас тако снажно и потпуно сједињује са Богом као милост; баш као што бити лишен милости значи бити лишен Бога.
Свети Исак Сирин нас учи у Беседи 81:
Шта је милосрдно срце?
То је срце у пламену за целу творевину, за човечанство, за птице, за животиње, за демоне и за све што постоји. При сећању на њих очи милосрдне особе изливају сузе у изобиљу.
Снажним и жестоким милосрђем које држи срце такве особе, и тако великим саосећањем, срце је смирено и човек не може поднети да чује или види било какву повреду или малу тугу у било ком стварању.
Због тога такав непрестано узноси сузну молитву чак и за неразумне звери, за непријатеље истине и за оне који му наносе штету, да буду заштићени и приме милост… због великог састрадања које без мере гори у срцу које је по обличју Божијем.
„Срце које је по обличју Божијем.”
„По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав једни према другима“ (Јован 13:35).
То је оно што значи живети животом Христовим.
То је оно што значи проповедати Јеванђеље целој творевини.
То морамо да постанемо, то морамо да понудимо, то морамо да објавимо док као Свети Филип дозивамо све око нас: „Дођите и видите!“
Дођите и видите милост.
Дођите и видите благодат.
Дођите и видите „светлост познања славе Божје у лицу Исуса Христа“ (2. Кор. 4:6).
Стојим овде пред Светим олтаром и обећавам вам пред Богом да је све ово могуће.
Све ово је стварно.
И све је то отворено за свакога од нас, без обзира ко смо, шта год да смо урадили и ма колико дуго већ лежали мртви у гробу.
Чујте глас апостола Филипа.
Чујте глас самога Христа Бога како вас данас позива у Јеванђељу и коначно постаните вољни да напустите гроб свог старог начина живота и гробну одећу свог немилосрдног срца оставите иза себе, па чак и док Он васкрсава саме мртве, немојмо ни на који начин сумњати док нас Он позива да: „Идите и учините тако“ (Лука 10:37).
Амин.
Јеромонах Габријел, сабрат манастира Часног Крста, Западна Вирџинија
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/rememberingsion/2022/11/27/come-and-see/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: На Светог Порфирија Кавсокаливита 2022.
