Да бисте сазнали да је обичај прослављања Тријумфа Православља прве недеље Великог поста установљен 843. године у част коначне победе над иконоборством, осуђеном на 7. Васељенском сабору, само идите на Интернет. Али да ли је њен смисао само у сећању на овај, додуше судбоносни за Цркву, историјски догађај?
Митрополит сурошки Антоније (Блум) је написао:
„Данас славимо Дан Тријумфа Православља; али морамо запамтити да славимо Божју победу, победу истине, победу Христову над свим слабостима људског разумевања. Ово није тријумф нас православних над другим верама и другим људима; то је победа Бога над нама и, кроз нас, ма колико светлости имали, над другима“.
Штавише, то је доживљај најснажнијег емотивног резултата искрене жеље да се сагледа хиљадугодишње искуство Цркве, када са пуним поверењем ступаш на пут који је њиме утабано.
Сећам се краја прве недеље првог Великог поста у свом животу. Мој пријатељ и ја смо одлучили да одемо у Лавру да се причестимо. Целу ноћ читамо каноне и правило – како и доликује, записано је у књизи! Из куће су изашли по мраку и стигли у Загорск (како се тада звао Сергијев Посад) пре зоре. Пре тога никада нисмо били у Лаври и, не знајући где да идемо, кренули смо за људима који су изашли из воза. У супротном смеру од Лавре.
Зима је још била у пуној снази. Дуго смо лутали неким баш сеоским улицама међу плавим снежним наносима. Коначно, на нашу срећу, наишао је пролазник, збуњено објаснио куда да идемо, и изгубивши се још пар пута, коначно смо стигли до манастирског зида.
Катастрофално смо закаснили. Без даха, утрчали су у Свете капије, угледали некакву врсту реда и, по навици совјетских људи, за сваки случај су му се придружили – испоставило се да је то на исповести у порти цркве. А служба је, како нам је речено, већ почела у трпезарији… Ми смо последњи отишли на путир.
Када смо, ошамућени од ове ужурбане трке за благодатима, изашли пред порту манастира, био је сунчан зимски дан. Уз јак мраз, снег који шкрипи под ногама и плаво небо изнад главе, у коме је, уместо мисли, треперила звоњава лаврских звона. Пут до станице је, како се испоставило, ишао право од манастира уз падину стрмог брда. Дошавши до средине, осврнуо сам се… и остао запањен. Лавра је лебдела изнад мене у искричавој снежној прашини. Његови бели зидови израсли су из снежних наноса, као из облака, и подигли блиставе куполе у небо. Одзвонило је у ваздуху згушњавајући се тако ликујућим акордом да вам је застао дах од среће, а сузе су вам наврле на очи. И чинило се да у животу никада неће бити ничега осим свеобухватне љубави која се улива у душу уз победничко звоно.
Натерати себе да окренете леђа овом чуду било је једноставно немогуће. Тако сам се вратио назад до самог врха брда, одакле је пут скретао дубоко у насеље. И већ у возу, загрејана и истопљена од умора и проживљених емоција, кроз дремеж сам чула како нека тетка говори: „Е, девојке, срећан празник! Празник је данас Тријумф Православља!“
… Од тада је прошло више од четрдесет година. И сваке године, на почетку Великог поста, сећање на тај шок — дарован мени, који тада нисам баш ништа разумео, већ сам једноставно веровао и веровао — као драги кључ отвара ми врата иза којих већ сване светлост блиског Васкрсења.
Фома.ру
