Ана Карењина као чињеница од посебног значаја (Ф.М. Достојевски – Пишчев
дневник, јул-август 1877.г.)
“…Ана Карењина је као уметничко дело право савршенство
које је заиста дошло у прави час и с њом се ништа слично из
европске књижевности нашег времена не може упоредити,
а затим и по својој идеји, то је већ нешто наше, нешто своје,
рођено и управо оно што представља нашу посебност пред
Европом, што већ представља нашу националну ‘нову реч’,
или барем њен почетак – такву реч која се управо у Европи
не може чути, а која је ипак толико неопходна, без обзира на
сав њен понос…
У Ани Карењиној је изнето гледиште о људској кривици и
злочину. Узети су људи у ненормалним околностима. Зло
постоји пре њих. Ухваћени у вртлог лажи, људи чине злочин
и сигурно пропадају: као што се види идеја најомиљеније
и најстарије европске теме…То је изражено у колосалној
психолошкој анализи душе људске, са стравичном дубином
и снагом, а досад код нас невиђеним реализмом уметничког
приказивања. Очигледно је разумљиво и јасно да се зло
крије у човечанству дубље него што претпостављају лекари
– социјалисти, да ни у каквом друштвеном уређењу нећете
избећи зло, да ће душа људска остати иста, да ненормалност
и грех потичу из ње саме и да су, најзад, закони духа
људског још толико несазнати, науци непознати, неодређени
и тајанствени да нема и не може бити још дефинитивних ни
лекара нити судија…
Песник је излаз генијално назначио још у претпоследњем делу
романа у генијалној сцени смртне болести јунакиње романа
кад се злочинци и непријатељи одједном преображавају
у виша бића, у браћу која су све један другом опростили,
у бића која су сама, узајамним свепраштањем скинула са
себе лаж, кривицу и злочинство и тим потезом сами себе
ослободили кривице с потпуном свешћу да су стекли на то
право. Али затим на крају романа у мрачној и стравичној
слици пада људског духа, који писац прати корак по корак,
у приказивању оног неодољивог стања кад зло освојивши
биће човеково везује сваки његов покрет, паралише сваку
снагу отпора, сваку мисао, сваку жељу за борбом с тамом
која пада на душу и коју душа свесно с љубављу и страшћу
за осветом прима уместо светлости – у овој слици има толико
поука за судију човечијег, за оног који држи метар и вагу да
ће он сигурно у страху и недоумици узвикнути: ‘Не, није увек
мени дата освета, и нећу је увек ја извршити’ и неће нељудски
окривити мрачно палог злочинца зато што је он пренебрегао
вечну светлост излаза која му се указала и одмах је свесно
одбацио…”
