Можда ће неко од читалаца помислити да је мој младић био болешљива, екстази наклоњена, оскудно развијена природа, бледо сањало, закржљао, изнурен човек. Напротив, Аљоша је у то време био стасит, румених образа, ведра погледа, деветнаестогодишњи младић, пун здравља. Он је био у то време и врло леп, витак, средњег раста, тамносмеђ, са правилним, премда мало дугуљастим овалним лицем, сјајним тамносивим, широко размакнутим очима, веома замишљен и, очигледно, веома спокојан. Можда ће неко рећи: црвени образи не сметају ни фанатизму ни мистицизму. Но мени се чини да је Аљоша био чак више него ико реалист. О, наравно, у манастиру је он потпуно веровао у чуда, али, по мом схватању, чуда никад не збуњују реалиста. Чуда не доводе реалиста вери. Прави реалист, ако не верује, увек ће наћи у себи снаге и способности да не поверује ни у чудо; а ако чудо стане пред њега као неуклоњива чињеница, онда он пре неће поверовати својим осећањима него што ће допустити чињеницу. А ако је и допусти, онда ће је допустити као природну чињеницу, која му само до сада није била позната. Код реалиста се не рађа вера услед чуда, него чудо услед вере. Кад реалист једном поверује, он баш услед свог реализма мора допустити и чудо. Апостол Тома је изјавио да неће поверовати док не види, а кад је видео, он рече: “Господ мој и бог мој!” Је ли га чудо нагнало да верује? Највероватније је да није, него је поверовао једино стога што је желео да верује, и што је можда већ веровао потпуно, у дубини своје душе, чак и онда кад је говорио: “Нећу веровати док не видим.”
Рећи ће можда неко да је Аљоша био туп, неразвијен, да није довршио школу и тако даље. Да није довршио школу, то је истина; но казати да је био туп или глуп – била би велика неправда. Ја ћу просто поновити оно што сам рекао раније: он је на тај пут ступио само стога што га је у то време једино тај пут свега задобио и показао му одједном идеалан излаз за његову душу, која се из мрака на светлост отимала. Додајте још да је он био унеколико младић овог нашег времена, то јест поштен по својој природи, који је тежио за истином, тражио је и веровао у њу, а кад би поверовао, тражио да одмах у њој и учествује свом снагом своје душе, и који је тражио да одмах учини какав подвиг, са неизоставном жељом да све жртвује за тај подвиг, па и сам живот. Премда, на жалост, ти младићи не разумеју да је у већини таквих случајева жртвовати свој живот можда најлакша жртва, и да, на пример, жртвовати пет-шест година своје бујне младости за мучно и тешко учење, за науку, макар само за то да удесетостручи у себи снагу за службу оној истини и том подвигу који је заволео и који је наумио да изврши – таква жртва је увек, за већину њих, изнад њихове снаге. Аљоша је изабрао свима супротан пут, али са истом жудњом за што бржим подвигом. И тек што се он, замисливши се озбиљно, дубоко уверио да бесмртност и Бог постоје, одмах је, сасвим природно, рекао себи: “Хоћу да живим за бесмртност, а на половичан компромис не пристајем.” Исто тако, да је решио био да бесмртности и Бога нема, он би оног тренутка пошао у атеисте и социјалисте (јер социјализам није само радничко питање такозваног четвртог сталежа него углавном атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање Вавилонске куле, која се зида без Бога, не да се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу). Аљоши се чинило чудновато и немогућно да живи као пре. Речено је: “Раздај све па пођи за мном ако хоћеш да будеш савршен.” И Аљоша рече себи: “Не могу ја, место, ,свега’, дати две рубље, а место, ,иди за мном’, одлазити само у цркву на службу.” Из успомена његовог детињства можда се сачувало нешто о нашем оближњем манастиру, куда га је могла мати водити на црквену службу. Можда су што утицали и коси зрацисунчевог заласка пред иконом, према којој га је пружала кликуша мати. Дође нам он тада замишљен можда само зато да види је ли ту све или су ту само “две рубље”, и – у манастиру наиђе на овога старца…
Тај старац, као што сам већ саопштио раније, био је старац Зосима. Али би сад овде требало рећи неколико речи о томе шта су уопште “старци” у нашим манастирима. Мени је жао што се на том пољу не осећам доста стручан и сигуран. Али ћу ипак покушати да ствар изложим у неколико речи и површно. Пре свега, стручни људи тврде да су се старци и испоснички живот појавили код нас, по нашим руским манастирима, тек сасвим недавно, нема ни сто година, док на свем православном Истоку, нарочито на Синају и у Светој Гори, постоје већ више од хиљаду година. Тврде да је “стараштво” постојало и код нас у Русији у најстарија времена или је неизоставно морало постојати, али услед руских несрећа, услед татарске најезде, унутрашњих побуна и прекида пређашњих веза са Истоком после пада Цариграда, та се установа код нас заборави и стараца нестаде. А наново их је увео крајем прошлог века један од великих испосника (каошто га зову), Пајсиј Величковски, и његови ученици, но и до данас, чак после скоро сто година, постоје они тек у мало манастира; чак их и гоне, као неку нечувену у Русији новотарију: “Стараштво” је нарочито напредовало код нас у Русији у једној знаменитој монашкој “пустињи”, у козељској општини. Кад га је и ко установио и у нашем манастиру – не могу казати, али у њему је била већ трећа смена стараца, и старац Зосима био је последњи од њих, али и он је већ био скоро на прагу смрти због изнурености и болести, и нису знали ко да га замени. То питање је за наш манастир било важно, јер наш манастир ничим није био нарочито знаменит до тог доба: у њему није било ни моштију светих угодника, ни самојављених чудотворних икона; није било чак ни славних предања, скопчаних са нашом историјом, а није имао ни историјских подвига и заслуга за отаџбину. Он се подигао и прославио широм целе Русије нарочито због стараца; богомољци су долазили до нас гомилама, из целе Русије, из даљине на хиљаде километара, да виде и чују те наше старце. Па шта је то старац? Старац – то је онај који узима вашу душу и вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете своје воље и предајете је њему у потпуну послушност, са потпуним самоодрицањем. То искушење, ту страшну школу живота, онај који се предаје прима добровољно, у нади да ће после дугог искушења победити себе, да ће овладати собом у толикој мери да може, напослетку, послушношћу у току целога живота, постићи потпуну слободу, то јест слободу од самога себе, да избегне судбу оних који су цео век проживели а себе у себи нису нашли. Тај проналазак, то јест “стараштво”, није теоријски, него је изведен на Истоку из праксе, данас већ хиљадугодишње. Обавезе према старцу нису што и обично искушеништво, које је одувек постојало и у нашим руским манастирима. Овде се подразумева стална исповест свих испосника старцу и неразрушива веза између онога који је везао и везанога. Прича се, на пример, да је једаред, у најстарија времена хришћанства, један такав искушеник, не испунивши неки задатак, који му је одредио његов старац, отишао од њега из манастира и дошао био у другу земљу – из Сирије у Египат. Тако се после дугих и великих подвига удостојио, напослетку, да претрпи мучења и мученичку смрт за веру. Но кад је црква сахрањивала тело његово, штујући га већ као светитеља, онда се наједаред при узвику ђаконовом: “Оглашени, изиђите!” – мртвачки сандук са телом мучениковим, који лежаше у њему, откиде с места, и би избачен из храма, и тако трипут. Напослетку дознадоше да тај мукотрпник некада није испунио заповест, него је отишао од свога старца и, према томе, без одобрења старчева нису му греси могли бити опроштени, ни крај свих његових великих подвига. А кад га је дозвани старац ослободио од послушања, тада се могао свршити његов погреб. Наравно, ово је само древна прича; али ево шта се недавно догодило: један од наших савремених монаха спасавао се у Светој Гори; наједаред му његов старац заповеди да остави Свету Гору, коју је он из дубине душе своје заволео као светињу, као тихо пристаниште – па да иде најпре у Јерусалим, на поклоњење светим местима, а после натраг у Русију, на север, у Сибир: “Тамо је теби место, а не овде.”
Пренеражени и тугом убијени монах јави се у Цариграду васељенском патријарху и замоли га да га разреши послушања, али му и васељенски владика одговори да га не само он, патријарх васељенски, не може разрешити, него на свој земљи нема, нити може бити такве власти која би га могла разрешити од послушања које му је старац наложио, осим власти оног старца који му је заповедио. На тај начин, “стараштво” је обдарено влашћу, у извесним приликама, безграничном и несхватљивом. Ето зашто је у многим манастирима код нас “стараштво” с почетка било дочекано скоро са гоњењем. Међутим, у народу су старце одмах почели високо поштовати. К старцима нашег манастира, на пример, долазио је и прост свет и врло угледни људи, с тим да им, бацивши се пред њих, исповедају своје сумње, своје грехе, своје патње, и да измоле савете и поуку. Видевши то, противници стараца су викали, поред других оптужби, да се ту самовољно и лакомислено понижава тајна црквене исповести, премда, кад искушеник или световњак непрекидно исповеда своју душу старцу, то се не врши као тајна. Међутим, установа манастирских стараца одржала се и мало-помало се одомаћује по руским манастирима. Истина је, додуше, и то да ово испитано и већ хиљадугодишње оруђе за морални препород човеков од ропства ка слободи и ка моралном усавршавању, може да се претвори у оружје са две оштрице, тако да понеког може да одведе место у смиреност и потпуно господарење над самим собом, напротив, до најсатанскије гордости, то јест до ланаца, а не до слободе. Старац Зосима могао је имати једно шездесет пет година, био је спахијског порекла, негда је, у најранијој младости, био у војној служби и служио на Кавказу као нижи официр. Без сумње је морао задивити Аљошу неким нарочитим својством своје душе. Аљоша је живео у самој ћелији старца, који га је врло заволео и примио га к себи. Треба рећи да Аљоша, живећи тада у манастиру, ничим није још био везан; могао је излазити куд хоће, ако ће и на читаве дане; и премда је носио мантију, носио ју је добровољно – да се ни од кога у манастиру не би разликовао. Дабогме да се то њему и допадало. На младићку уобразиљу утицале су можда моћ и слава која је непрестано окруживала његовога старца. За старца Зосиму многи су говорили да је, пуштајући к себи толико година све који му долажаху да исповеде своје срце, и који су жељни били да од њега чују савета и утешну реч, толико много исповести, горког кајања и признања примио у своју душу да је, на крају, стекао већ тако префињену проницљивост, те је при првом погледу на лице непознатога, који би му дошао, могао погодити: због чега је дошао, шта му треба, и какве муке растрзају његову савест, и зачуђавао је, збуњивао и скоро плашио понекад дошавшег тим познавањем његове тајне пре него што је тај иједну реч проговорио. При том је Аљоша скоро увек запажао како су људи, скоро сви који су први пут улазили старцу да разговарају насамо са њим, улазили са страхом и немиром, и излазили од њега скоро увек светли и радосни – и најтуробни је лице претварало би се у срећно. На Аљошу је необично деловало и то што старац ни најмање не беше строг; напротив, бивао је скоро увек весео у опхођењу. Монаси су за њега говорили да он нарочито пријања душом ономе ко је грешнији, а ко је најгрешнији, тога ће највећма и заволети. … У чудесну моћ старчеву веровао је безусловно и Аљоша, као што је безусловно веровао и у причу о сандуку што је летео из цркве. Он је видео како су се многи од оних који су долазили са болесном децом или одраслим рођацима и молили да старац метне на њих руке и да очита над њима молитву,
брзо враћали – понеки чак већ и сутрадан – и падајући ничице у сузама пред старцем, захваљивали за исцељење својих болесника… За Аљошу се није постављало питање зашто га они воле, зашто пред њим падају ничице и плачу од милине чим му само угледају лице. О, он је одлично разумео да за смирену душу руског простог човека, измучену радом и јадом, и, што је најглавније, вечитом неправдом и свагдашњим грехом, како својим тако и светским, нема јаче потребе и утехе него наћи светињу или светитеља, пасти пред њега и поклонити му се: “Ако код нас има греха, лажи и искушења, ипак постоји на земљи, тамо негде, светитељ и човек виши од нас; у њега је зато истина, он зато зна истину: значи, она не умире на земљи, па ће, дакле, кад-тад и к нама доћи, и завладаће на свој земљи, као што је обећано.” Знао је Аљоша да тако исто осећа, па чак и мисли народ, он је то разумео, али да је баш старац тај светац, тај чувар божје истине у очима народа – у то ни он није сумњао ни најмање, заједно са уплаканим сељацима и њиховим болесним женама, које су пружале старцу своју децу… Уопште, у последње време некакво дубоко пламено унутрашње усхићење све се јаче разгоревало у његовом срцу. Њега није збуњивало нимало што тај старац стоји пред њим ипак као усамљена појава: “Свеједно, он је светац, у његовом је срцу тајна препорода свију, она моћ која ће напослетку васпоставити правду на земљи, и биће сви свети, и волеће један другог, и неће бити више ни богатих, ни сиромашних, ни оних што се дижу, ни понижених, него ће бити сви као деца божја, и настаће право Царство Христово.” Ето о чему је сањало срце Аљошино.
Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва књига, V глава, одломак), превео: Милосав Бабовић
