За њега је било немогуће одрећи се веровања у свој идеал, јер би то значило одрицање и издају дужности и љубави према Дулцинеји, према човечанству. Овако између осталог размишља Достојевски о Дон Kихоту.
Једном је Дон Kихот, толико познати витез тужног изгледа, највеликодушнији од свију витеза колико их је било на свету, човек најпростије душе, једно од највећих срдаца – лутајући са својим верним штитоношом Санчом за доживљајима, осетио одједаред да је обузет некаквом недоумицом која га приморава дуго да мисли.
Ствар је у томе: често су велики старински витезови, (почев од Амада Галског) чије су историје сачуване у веродостојним књигама које се називају витешки романима (за које Дон Kихот не би зажалио да прода неколико најбољих јутара свог маленог имања) – ти витезови су често, за време својих путовања, корисних целом свету и славних, сретали тек наједанпут читаве армије, чак и од сто хиљада ратника, које је слала на њих зла сила, зли чаробњаци који су им завидели, и сметали им да постигну велики циљ њихов и да постану најзад и своју прекрасну даму. Обично се дешавало да је витез сретнувши такву грозну и злу армију, потезао брзо мач, дозивао духовну помоћ име своје даме, да затим јурне сам у средину непријатеља, које би онда уништавао све до једног човека. Рекло би се: да је то тако, и ствар јасна. Али се ето Дон Kихот ођеданпут замислио. А над чим то? Њему се одједанпут учинило немогућим : да један витез ма какве он снаге био, макар он махао својим победоносним мачем читавих двадесет четири часа без умора- да би могао одједном побити сто хиљада непријатеља, у једној бици. Да се убије један само човек, потребно је неко време, да се убије сто хиљада људи потребно је огромно време, дакле, ма како витез махао мачем, за цигло неколико часова и одједаред, један човек то није у стању учинити. Међутим, у оним веродостојним књигама причало се да се ствар свршавала баш у једној бици.
Kако се дакле то могло дешавати?
– Ја сам решио ту недоумицу, друже мој Санчо! – рекао је најзад Дон Kихот. – Пошто су сви ти великани, сви ти зли чаробњаци били нечисте силе, и армије су њихове носиле исто тако чаробни и нечисти карактер. Ја мислим да су се те армије састојале не од оваквих људи као што смо, на пример, ми. Ти су људи били само опсена, бића које је створило чаробништво, и по свој прилици, тела њихова нису била слична нашима, већ су била више слична телима као што су, на пример, у мекушаца, црва, паука. На тај начин, чврст и оштар мач витеза, у моћној му руци, падајући на та тела пролазио је кроз њих моментално, скоро без сваког отпора, као кроз ваздух. А кад је тако, онда је витез стварно могао једним замахом проћи кроз три или четири тела, и чак кроз десет, ако су тела стајала збијена у гомили. Разумљиво је сад како се те ствари тако необично убрзавале и да је витез заиста могао да уништи, за неколико часова, читаве армије злих Арапа и других чудовишта…“
Овде је велики песник и познавалац људског срца запазио једну од најдубљих и најтајанственијих ствари страна човечијег духа. О, књига је то велика! не таква какве се данас пишу. Такве се књиге шаљу човечанству једна у неколико стотина година. И таквих запажања у најдубљем у човечјој природи наћи ћете у тој књизи на свакој страници. Треба узети на ум само то: да је тај Санчо, оличење здравог разума, мудрости, препредености, златне средине нашао за друга и сапутника најлуђег човека на свету; баш он и нико други! Он га стално обмањује, вара га као дете, а истовремено верује у све фантастичне снове великог витеза и ни једном, за све време, не посумња: да ли ће му тај, најзад, освојити острво!
Kако би добро било да се с овим великим делима светске литературе темељно упозна наша омладина! Kаква се учи у школи литература- не знам; али упознавање са овом највећом и најсетнијом књигом од свих које је створио гениј човека- несумњиво би уздигло душу младића великом мишљу, бацило би им у срца велика питања, и допринело би да се одстрани њихов ум од клањања вечитом и глупом идолу средине, самозадовољном високоумљу и вулгарној мудрости, Ову најсетнију од свих књига неће човек заборавити да понесе собом на последњи суд Божји. Њом ће указати на најдубљу и кобну тајну сваког човека и човечанства. Указаће на то да највећа лепота човека, највећа чистота његова, чедност, простодушност, безазленост, храброст, и најзад, највећи ум- да се све то често пута, (аваај, тако често!) претвара у ништа, пролази без користи по човечанство, чак се претвара у исмејавање човечанско , једино због тога што је уз све те племените и богате дарове, којима бива награђен човек, недостајао још један последњи дар- наиме: геније који би управљао богатством оних дарова и свом моћи његовом- који би управљао и упутио ту моћ не на фантастичан и луд пут делатности, него на праведан и прави, за добро човечанства. Али, авај, геније даје племенима и народима тако ретко и тако мало , да често присуствујемо призору те зле ироније судбине: она тако често осуђује делатност најплеменитијих људи и ватрених пријатеља човечанства да их дочекују звиждање, смех и каменовање, једино зато што у кобном тренутку не умеју људи да продру у прави смисао ствари и да пронађу за њих нову реч. Тај призор залудне погибије великих и најплеменитијих снага може до очајања довести неког пријатеља човечанства, покренути у њему не смех, и заувек огорчити сумњом његово дотле чисто срце, које је веровало…
Уосталом, ја сам хтео да укажем на само једну и најзанимљивију црту срца човечијег, међу стотинама других, исто тако дубоких, које је, запазио и сведочио Сервантес!
Најфантастичнији међу људима, који је до лудила поверовао у најфантастичнију илузију, каква се само може замислити- пада наједанпут у сумњу и недоумицу, која поколебава сву његову веру. И занимљиво је: шта га је могло поколебати? Не бесмисленост његовог основног лудила, не бесмисленост постојања витеза који лутају за добро човечанства; не бесмисленост оних волшебних чудеса о којима се прича о “веродостојним књигама“ – не; већ напротив, једна сасвим споредна, другостепена, потпуно приватна околност. Фантастични човек наједанпут почиње да тугује за реализмом! Буни га, не акт појављивања волшебних армија! О, то не подлеже сумњи; јер како би иначе могли велики и двини витезови испољити све своје јунаштво, ако не би на њих била слата таква искушења, да није било завидљивих великаша и злих волшебника? Идеал лутајућег витеза је толико велик, толико је прекрасан и користан и тако је очарао срце племенитог Дон Kихота, да је за њ било немогуће одрећи се веровања у све то; значило би то одрицање колико издаја дужности и љубави према Дулцинеји, према човечанству. (Kада се он најзад одрекао свега тога, кад се излечио од лудила, опаметио се, вратио се са свог дугог похода, у којем га је победио паметни и мудри берберин Kараско, човек који све одриче, који је сатиричар – он је умро; тихо, са сетним осмехом, тешећи Санча који је плакао и волећи цео свет свом великом силом љубави која се налазила у његовом светом срцу, разумевајући да он заиста нема шта да ради на овом свету.) Њега је збунила тачна, математичка чињеница: ма колико да витез маше мачем и ма колико да је снажан, немогуће је ипак победити армију од сто хиљада људи за неколико часова ма и за дан, побивши у њој све до последњег човека. Међутим, у истиноподобним књигама је тако написано – значи, написана је лаж! А кад има једна лаж, онда је све лаж!
Kако дакле да се спасе истина? И тада он измишља, ради спасења истине, другу илузију, двоструко и троструко фантастичнију од прве, грубљу и бесмисленију- измишља и стотине хиљаде опсена- људи с телима мекушаца, кроз која оштар мач витеза може десетоструко лакше и брже пролазити него кроз обична човечја тела. Реализам је дакле задовољен, истина је спасена, и веровати у прву, у главну илузију, може се сад већ без икаквих сумњи – захваљујући другој, много бесмисленијој илузији, која је измишљена једино ради спасења реализма прве.
Упитајте сад сами себе: није ли се дешавало с вама, сто пута, исто то у животу? заволели сте неку своју илузију, идеју, закључак, убеђење, неки спољашњи факат који вас је поразио, најзад жену која вас је опчинила. Ви летите за предметом своје љубави свим силама своје душе. Додуше, ма како да сте заслепљени, ма како да сте поткупљени у срцу- има ли у том предмету ваше љубави лажи, опсене, нечег таквог што сте сами преувеличавали и изопачили својом страсношћу, својим првобитним заносом, једино да бисте начинили од оног предмета идол којем ћете се клањати- сигурно је да ћете ви то потајно осећати у себи, сумња ће вас тиштити дражиће вам ум, риће вам по души и сметаће вам да живите спокојно- с вољеном својом илузијом. И, шта? Зар се не сећате, зар нећете признати барем себи: чиме сте се тада тешили? Зар нисте измишљали нову илузију, нову лаж, можда страшно грубу, али којој сте с љубављу похитали да поверујете у њу, само зато што је она одстрањивала вашу прву сумњу?