Ова необична слика Ханса Холбајна Млађег, из 1521.г., на којој је Исус Христос представљен на необичан, јединствен начин у светској уметности, прослављена је највише захваљујући Фјодору Михајловичу Достојевском, који је био, може се чак рећи, опседнут њом. Често јој се враћао у својим делима, нарочито у роману ”Идиот”.
Та фасцинација Достојевског овом сликом је била предмет многих анализа и изучавања његовог дела и философије. Многи чак сматрају да без спознавања његовог односа према овој слици и његовим премишљањима о Исусу Христу инспирисану њом, свет Достојевског се не може потпуно сагледати.
Достојевски је ову заиста необичну слику видео у Базелу, августа 1867.године, где се зауставио, путујући из Бадена у Женеву. У својим мемоарима, његова жена, Ана Григорјевна прича како је Фјодор Михајлович видевши ову слику просто занемео и стао пред њом као укопан.
Када се, после петнаестак минута касније вратила, да види шта је са њим, затекла га је пред овом сликом на коленима, „прикованог за земљу“:
„Његово узнемирено лице имало је некакав престрашен израз, онакав какав сам више пута примећивала у првим минутима епилептичног напада“.
Касније ће јој муж, објашњавајући свој утисак о овој слици, рећи да би се „од такве слике вера могла изгубити“ („от этой картины вера может пропасть“).
Овој загонетни коментар касније понавља и кнез Мишкин у „Идиоту“.
У истом роману , Достојевски о Холбајновом „Христу у гробу“ пише и ове речи, које потврђују оно што сам горе навео о утицају ове слике на његов однос према свету и Исусу Христу:
„На тој слици био је представљен Христос, тек скинут са крста… То лице на слици страшно је од удараца изубијано, поднадуло, са страшним, отеченим и раскрвављеним модрицама… Очи су му отворене, зенице разроке; велике отворене беоњаче сијају некаквим самртничким, стакленим одблеском…
Човеку се, кад гледа ту слику, природа привиђа у обличју некаквог огромног, неумољивог и немуштог звера, или тачније, много је тачније речено иако је чудновато – у облику неке огромне машине најмодерније конструкције, која је бесмислено захватила, раздрузгала и прогутала потпуно и безосећајно – велико и драгоцено биће, такво биће које је само за себе вредело колико и цела природа са свим законима својим, и колико цела Земља, која се, можда, и стварала само зато да би се то биће појавило!“
Када сам читао први пут роман „Идиот“, нисам имао представу како изгледа ова слика и нисам баш схватао ову фасцинацију Достојевског њоме. Када је видиш, постаје јасно…
Владан Јевтић
