(Погледи на пасхалне тајне)
Према нашој традицији и у складу са архетипском религиозном перцепцијом, обред није само спектакуларно замршен облик сећања на догађаје из прошлости или пуки спомен на божанску економију спасења.
Обред је – изворно и суштински – најприкладнији начин доживљавања егзистенцијалне супстанце вере, њеног живог садржаја. Бар је такво схватање обреда у православном хришћанству.
При помном увиду, рекапитулирајући живу димензију вере кроз сећање на спасоносне догађаје у обреду се, с једне стране, подсећамо на те догађаје, а са друге стране учешће у њему преноси учеснике из простора „сада и овде“ у „тада и онде“, у сам догађај.
Ово представља искуство преображаја.
Тако, слично кретању кроз простор, кретање учешћем у обреду кроз време или путовање ка догађајима које оживљавамо, остварено у контексту божанске благодати, мења учеснике у њему.
Обред стога представља мистично транспортно средство, начин преношења заједнице која слави – illo tempore „у та времена“.
Када се боље погледа, обред не преноси учеснике из непосредности садашњости само ка прошлости оргиналних догађаја – него их он преноси и у есхатолошке стварности које су наговештене, означене и антиципиране догађајима Спасења.
Заиста, сами догађаји или боље речено велика дела спасења о којима се прича у Новом Завету су, како је то говорио Свети Максим Исповедник, „слике будућих добара“ (Поглавља о теологији и икономији 1,90) или префигурације савршених, есхатолошких стварности.
Другим речима, наш благодатни обред – истинска света тајна – гради мост преко понора историје, стварајући чвор између садашњих времена, догађаја којих се у обреду сећамо и Царства које долази. Чинећи то, обред производи истовремену метаморфозу учесника у сведоке догађаја спасења и учеснике Вечног Живота, доприносећи непрекидној обнови народа Божјег.
Ова сложена функција обреда у изобиљу је посведочена током Свете и Велике недеље Страдања Господњег, Страсне седмице, која почиње Лазаревом суботом, што сугерише отпусна песма празника, која показује да је Лазарево оживљавање изведено да бисмо веровали у Васкрсење Христово и завршава Великом Суботом, када, призивајући Господа да васкрсне, славимо победоносни силазак Христов у Ад као претходницу његовог Васкрсења.
То је недеља која сажима целу поруку Новог завета кроз драматичну нарацију усредсређену на Христа – испрекидану снажним есхатолошким призвуцима – недеља која заправо превазилази летимичан седмодневни образац тако што, парадоксално, обухвата осам дана између две поменуте суботе.
На исти начин, и симетрично, Светла или Пасхална недеља, величанствена манифестација есхатона или коначног испуњења очекиваног овде и сада, усред Божјег народа, обухвата осам дана између недеље Пасхе и недеље Антипасхе ( у давна времена „виша недеља“).
Сложеном структуром Страсне и Светле седмице, које обухватају осам уместо седам дана, ово кључно време литургијске године скреће пажњу квалитетом обреда који премоштавају времена, места и сведоке. У даљем тексту, не фокусирам се на целокупну архитектуру ове две недеље, бирајући радије да размишљам о мистичном значењу, егзистенцијалном значају и преображајној благодати трију прослава између Великог Петка и Пасхе, које чине очигледни временски мост између прошлости и будућности који пролази кроз садашње време.
Јутрење Светог и Великог Петка (одслужено у четвртак увече)
Одговарајући великопосном начину богослужења наопачке, односно вечерње ујутру и јутрења увече, установа дванаест јеванђељских читања методично нас води ка врхунцу теодраме Логоса оваплоћеног и распетог за наше спасење.
Предвиђена читања, почевши од првог, које претходи последњим фазама Христовог путовања кроз откривање остварења Новог завета на Тајној вечери и осликавање спокојства Христа који се суочава са смрћу, да би се завршило извештајем о погребу Господњем, представљају изузетно густ наратив којим се освежава памћење народа Божијег.
На тај начин обред постаје средство нашег транспорта назад у историјско окружење догађаја. Ми, дакле, више нисмо само слушаоци приче – ми постајемо сведоци. Чувши свети извештај, постајемо учесници догађаја који се дешавају баш данас, баш пред нашим очима. Док певамо „данас је обешен на дрво онај који је обесио земљу над водама“.
Нити приче нас постепено вуку illo tempore да би нас коначно сврстали међу ученике на Тајној вечери и последњој беседи, чинећи нас сведоцима издаје, кукавичлука ученика, неправедне осуде и понижавајуће смрти Господње.
Врхунац доживљаја достиже се изношењем иконе распетог Христа у средину цркве као на Голготи, коју верни признају и славе као Бога Творца и Господа славе.
Премошћујућом функцијом обреда, пред самим нашим очима Христос стоји сам на крсту, понижен за наше спасење као отелотворен позив на покајање, на промену.
Одбацују га, презиру и ругају му се; додуше, не урликом гомиле, већ нашим гресима и промашајима. Ипак, прослављајући пуни поштовања огромну мистерију његове божанског смирења, избегавамо трагичну кореографију ирационалне мржње. Као да смо спремни да се попнемо на крст заједно са смиреним Господом славе, као сви мученици у давнини, да бисмо достигли „пуноћу Онога који испуњава све у свему“ (Ефесцима 1:23).
Јутрење Свете и Велике суботе (одслужено у петак увече)
Господњи погреб, Плач, затиче нас распете са Христом.
Поново смо активни сведоци догађаја, учесници у његовом одвијању и објекти смо мистериозне трансформације. И заиста, ми смо саучесници пречисте муке Господње; за нас је сишао у воде наше пролазности и смрти; ми смо они којима Он доноси спасење.
Сведоци агоније Господње, његове смрти и сахрањивања, разматрамо и свеобухватну спасоносну љубав Распетог и дубоку беду човечанства које не признаје свог Господа.
Важно је да смо ми верни ученици који пратимо Господа до његовог гроба, јер ово је смисао јадиковке и процесије: „Ти који си живот, Христе, у гроб си положен.“
Са друге тачке гледишта, обред означава да вршимо сами себи помен уједно са Христовим, док још увек заједно са њим путујемо ка гробу. Будући да нас сваки дан убијају (видети Римљанима 8:36) за име Господње (видети Матеј 5:11), сада смо буквално покопани заједно са њим, вољно и са-осећајно.
То је у ствари значење ритуалног проласка испод Плаштанице (великог платна на коме је извезен или насликан лик Христове припреме за сахрану), самог симбола Исусовог гроба и подсећања на дан када смо – у водама крштења — умрли старим путевима да бисмо ишли путем обновљеног живота (видети Римљанима 6:3-4). Гробница остаје крајње сведочанство целе драме и њеног неочекиваног краја, прослављања Распетог и нас, његових верних.
Плаштаница, сада положена на олтару светиње, ту ће почивати – овога пута као неупитни сведок васкрсења Христовог– до предвечерја обожујућег Вазнесења Господњег. Васкрсењем учињен порозним, гроб постаје прозор у обећано Царство које долази; за сада, међутим, не пружа никакву наду.
Пасхално бденије (одслужено у суботу увече)
После суботе Силаска Господњег у пакао где нас је затекао (зато у ову суботу не једемо, јер мртвима није потребна храна), поробљени својом грешношћу, поново се срећемо у бесветлој цркви, пустошној. попришту смрти и пораза.
„Надали смо се да ће он бити тај који ће откупити Израел“ (Лука 24:21). Живећи у страху и безнађу старог Израела (видети Јеврејима 2:15), као да још нисмо Божји народ, нација поверења, радости и светлости (видети 1. Петрову 2:9).
Још увек под окриљем принца таме, престрављени смо од таме „овог света“. Замрачена црква је сада слика наше сопствене гробнице и гробница нам још нема утехе.
То је и пећина у којој је сахрањен Господ и ми са њим: у тами гроба нема ни хоризонта, ни зенита, ни бекства…
Остајемо у тишини и дезоријентисани, јер још нема ни трага победе; једино што нас чува, изнад свих несигурности, јесте снага молитве.
Изненада, међутим, радосна светлост избија у гробу и брзо се шири од Господа славе (Светлости која сија у мраку) ка нама.
Сада смо од њега и заједно са њим васкрсли!
„Смрћу смрт разори и онима у гробу живот дарова!!!“
Ми смо сведоци и учесници, праведници — посвећени његовом милошћу — доведени у обновљени живот (видети Матеј 27:51-3).
Нису војници први који су га видели, ни жене мироносице. Ми смо, пошто смо данас са њим устали, осећамо и видимо стварност коју сведочи и поетски објављује Свети Јован Дамаскин, аутор божанског пасхалног канона:
„Дан васкрсења,
блистајмо, народи!
Пасха, Пасха Господња;
јер из смрти у живот,
и од земље до неба,
Христос Бог нас доведе,
оне који певају химну победе.“
Јеванђеоско читање на литургији одгонета ову тајну: Христос је светлост која тријумфално сија у тами (видети Јован 1,5), претварајући оне који верују у њега у синове и кћери Божије (видети Јован 1,12-3).
Наратив о препуном туге и славном путовању Христа, Господа славе, у обредном оквиру постаје претекст за наше сопствено духовно путовање као Божјег народа.
Не можемо постићи обнову, а да претходно мистично не умремо. Стога, кроз обред, морамо научити да умиремо за своје старе навике и ритмове, за свој ум искварен тамом незнања.
Само тако смо спремни да уђемо у пасхалну недељу, слику Осмог дана, најављујући бесконачни дан будућег Царства — Царства које је већ освануло у блиставој ноћи Васкрса и у славном дану Вазнесења. . Преображавајућа енергија овог сјаја ће прожети цео свет и историју кроз изливање Светог Духа у недељу Педесетнице, Осме Педесетнице.
Ранија верзија овог чланка објављена је у The Greek-Australian Vema (April 2008) 10.
О аутору
Протопрезвитер ванредни професор Дору Косташе школовао се у Богословији Раду Вода, Букурешт, Румунија (1983-1988). Похађао основне (1989-1993) и докторске студије (1995-1999) из православне теологије на Универзитету у Букурешту. Његова докторска теза, јавно одбрањена у марту 2000. године, била је о антрополошком космолошком принципу тумаченом са становишта Светог Максима Исповедника и неопатристичког теолога оца Думитруа Станилоеа.
Има преко двадесет година искуства у терцијарној настави (Универзитет у Букурешту, 1995-2004; Колеџ Божанства у Сиднеју, 2005. до данас), и био је виши научни сарадник у Дараму на Институту за напредне студије Универзитета у Дараму. Почасни сарадник Одсека за студије религије, Школе за књижевност, уметност и медије, Факултета уметности и друштвених наука Универзитета у Сиднеју.
Оснивач Аустралијског Института за православне хришћанске естудије и сарадник пројекта „Наука и православље око света“.
Аутор бројних, изузетно значајних теолошких дела.
ИЗВОР: https://aiocs.net/from-darkness-to-resurrection-and-beyond-glimpses-of-the-paschal-mystery/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 04.02.2022.
