Свети Григорије Палама је својим писаним делима теолошки подигао дубљи садржај исихастичког живота, а својим мукотрпним и упорним црквеним борбама пресудно је допринео једнодушном и саборном прихватању учења исихазма.
У свом покушају да сачува узвишени теолошки карактер исихије, развио је најдубљу догматску теологију око идентитета и сотириолошке функције Божанске благодати. У том процесу он је истовремено открио теолошке претпоставке неопходне да би исихасти учествовали и боравили у животу Светог Духа. Ове претпоставке се налазе у постојаним и делузија ослобођеним параметрима теофаније и теоптије (визије Бога).
Непобедиви ултрабранилац исихазма је непогрешиво изразио ум Цркве, тврдећи да егзистенцијално, живо искуство обожења енергијама Светога Духа посебно дарује богословским смислом исихастички начин живота. Овај живот кулминира у потпуном сједињењу човека са Богом и у харизматској теози човека, која се састоји од вишег облика духовног живота верних.
- КАРАКТЕР ИСИХАСТИЧКОГ ЖИВОТА
Свети Григорије Палама је проучавао подвижничку књижевност у близини светих исихаста, који су поучавани исихазму не само Божанском благодаћу, већ и својим личним искуством. Од ових угледних учитеља1 учио се светој нипси (nipsis – чување ума, ноуса) и ноетској(умној) молитви. Његов учитељ par excellence, међутим, био је његов лични труд и емпиријско знање2 стечено овим радом. Тако је добио емпиријско знање о исихастичком начину живота, а када је позван да брани исихазам, већ је плодно и продуктивно усвојио целокупно светоотачко Предање.
Самим тим, показао је борбени дух без премца, теолошку ученост, уз свето -духовно искуство које се посебно огледа у његовим писаним делима У одбрану светих исихаста и у Хагиоритском тому, синоптички. Али шта је специфично значење исихије и исихазма? Аскетски термин исихија је првенствено егзистенцијалног и искуственог карактера. Исихија значи мир успостављен у унутрашњем човеку, када он види, постаје гадљив и наставља да избацује своју eidechthes prosopeion( ружну маску) која се развила из лутања ума.
Исихија је неизоставно повезана са нипсисом (чувањем) ума, духовном будношћу и искуственим сазнањем свих оних стања која се у пракси нипсиса збивају на духован и неисказив начин.
Сходно томе, главни задатак исихаста је „чување срца“ уз сродно чување заповести, духовну чистоту и светотајински живот. Одржавањем заповести, исихаста избацује закон греха и уводи у себе чување ума. Његова чула се држе уз помоћ врлине умерености (egkrateia), док (pathetiko) безосећајним делом душе управља љубав, а ноетиком (logistiko) нипсис 5 (трезвеност).
Исихастички начин живота даје функционалну способност Божанској благодати да „преобликује“ унутрашњег човека и да га уобличи према свом прототипу, дајући му „процветалу“, његову древну и неописиву лепоту.
Исихаста живи без брига, ослобођен, колико год је то могуће, од свих ствари које ометају. Непрекидном молитвом сједињује свој ум (суштину душе) са Богом и тако потпуно сконцентрисан у својој унутрашњости проналази нови и тајанствени успон ка небу. Тамо, поправивши свој ум, он куша неизрециво задовољство, доживљава савршени и најслађи мир – праву исихију и тишину. И тако, пошто се предао Богу, види славу Божију и визуелизује Божанску Светлост.
Крајњи циљ исихастичког живота јесте да се човек сједини са Триипостасном Монадом (по архијерејској молитви Христовој и синергијом с Њим) баш као што је Он ступио у заједницу и јединство са људском природом, а да се није удаљио од своје Тријадне Монаде.
Из наведених разлога, исихастички живот је цењен од теолога исихије и Благодатне светлости као крајњи облик аскетског живота9, а исихазам као најдрагоценији сегмент Цркве,10 будући да је по својим параметрима од и велико највеће духовно искуство нестворене Светлости живи као визија Бога (Теоптија).
- СЈАЈ ОБОЖУЈУЋЕ БЛАГОДАТИ – ТЕОФАНИЈА И ВИЂЕЊЕ БОГА
Христос је током свог историјског присуства на земљи открио Своје нестворено Божанство изабраним од својих Апостола Преображењем на гори Тавор. Према теолошкој оцени Светог Григорија Паламе, ученици су на гори видели „суштинско величанство Божије… ултра-светлећу светлост архетипске лепоте, безобличну врсту Божанске лепоте… видели су незамисливу и неизрециву Светлост… видели су благодат Духа Светога, коју су потом примили, и пребивала је у њима.“11 Благодат Божија је заручење наследства светих, Дух синовства12, обећање Духа, који је Син примио од Оца и дао својим вернима. То је Дух Христов, Дух Божији, Дух Свети.
Божанствену благодат верни примају током свете тајне крштења, којом постаје харизматски потомак будући да од Ње рођен за време Божанственог умивања и чиме је обновио древну лепоту.14 Нестворена Благодат постоји непрестано у вернима и помаже им сотириолошки (у стварима спасења) и многоструко, док их Њена Божанска Светлост у складу са тим обасјава – понекад више, а понекад мање.15 Ова Светлост постаје духовно видљива у ноетском смислу, а састоји се од неодвојиве славе и сјаја Божанске природе.
Штавише, она представља и одежду душе верних, јер ће јој вратити древну и најизврснију лепоту, али се истовремено састоји од истинске хране анђела и праведника.17 Она нема своју сопствену супстанцу,18 и због тога се назива енипостасном, а не аутоипостасном.
Дакле, разумно је говорити о сијању ипостасне Светлости у душама верних, 20 која дејствује у њима без одвајања од Духа Светог.21 Будући да је нестворена слава Божија, предвечна и бесконачна, Божанска светлост није чулна,22 већ ноетичка 23 и духовна, која се духовно приближава и замишља.
То је бестелесно божанско просветљење и благодат, која постаје „виђена на невидљив начин, и појмљена се на непојмљив начин“.25 То је „природни зрак Божанства“26, и „само Божанство које се показало ученицима на Гори“, према Светом Григорију Богослову.
Божанско просветљење које се види претпоставља очишћење срца и налази се вредносно више од хомилитике о Богу, а свакако изнад разума. Наравно, божанско просветљење пружа знање о Богу, али ово знање и разумевање се даје разуму од Светог Духа. Стога, када се повремено ово Божанско просветљење назива „знање и разумевање“, оно се мора разумети у другачијем светлу, јер се овде мисли на другу врсту разумевања – духовну.
Варлаам, философ противник исихаста, мислио је да свако ко има знање о бићима (onton) доноси Бога у себе, или, може да види (постигне визију Бога) кроз ово знање. У стварности, међутим, каже Палама, човек у себи има знање о створеним стварима и кроз то знање он созерцава Бога, уздиже свој ум ка Богу апстрактно, и изражава Га нагађајуће. Ова перцепција Бога не састоји се од познања Бога сама по себи. Међутим, онај ко је у себи енергетски усвојио Божанску Светлост, види на неизрецив начин, а његови изрази о Богу нису нагађања, већ се заснивају на истинитом виђењу и практичном искуству о Њему.
Он заиста потврђује да има Бога у себи, јер Бог никада није одвојен од своје вечне славе. Најповерљивија особа која може да нас обавести о претпоставкама неопходним за стицање и виђење Божанске светлости је она Божанска личност, која је примила нашу природу и уделила јој славу Своје природе. Ове претпоставке су држање Божанских заповести, јер је Христос обећао Своје јављање ономе ко их држи.
Ово појављивање Христос је назвао „пребивањем себе и Оца у Њему“ рекавши: „Ако ме неко воли, чуваће речи моје 29 и мој Отац ће га волети и ми ћемо доћи к њему и настанићемо се код њега“. 30 У овом стиху Палама види благодат и енергију Духа Светога кроз које се Бог пројављује и пребива у онима који се учине достојнима.31 Пребивање Сина са Оцем тумачи се као учешће (metheksi) благодати и енергије обожења, 32 док у сличном контексту Палама поистовећује долазак Христа, пребивање и Његово јављање заједно са Оцем са нашим успоном ка Њему кроз откровење, као наднебесни успон и усхићење.
Познање Бога добијено виђењем Светлости је изнад свих других знања, јер нема ничег већег у постојању од боравка и пројаве Бога у нама, ни ничег једнаког ни приближног. Дакле, знамо да држање заповести даје истинско знање, јер се само тиме обезбеђује здравље душе. Здравље душе не може постојати када је интелигентна сила (gnostiko) душе болесна.
Одржавање заповести, међутим, нуди не само богопознање, већ чак и харизматичну теозу, кроз коју смо вођени све док у себи духом видимо славу Божију. Ово се материјализује када је Божија милост да нас уздигне ка духовним тајнама.
Ако је познавање Божанског Писма, према апостолу Петру, сигурно и поуздано, по речима истог апостола, ово знање се изједначава са „ Светлошћу уљанице која сија у тамном месту док не сване дан, као што је сјајно освануо на Тавору, и Христос, звезда Даница, устаје у вашим срцима.” Ово толико указује на велику разлику између познања Светог Писма у поређењу са Светлошћу знања која произилази из мистичне визије Бога. То је светлост сунца која сија насред неба у подне.
- ПРЕТПОСТАВКЕ ТЕОПТИЈЕ (ВИЂЕЊА БОГА)
Једно се подразумева под „осветљењем Божанске Благодати“, нешто друго под „сталним виђењем Светлости“, а друго, сасвим другачије под „виђењем ствари у Светлости, када се далеке ствари појављују пред очима и будући догађаји као збиља“. И овде, међутим, постоји скала дипломирања која је повезана са духовним напретком. Овај напредак ће се наставити до бесконачности (ad infinitum), 36 будући да није у складу са могућности Божанског просветљења у верујућим. Визија Божанске славе је увек аналогна пријемчивости оног који је гледа.
Код почетника, на пример, осветљење ове Светлости је слабије и није константно, док у савршеном, поред преобиља Светлости, долази до обдарености смирењем —другачије врсте од оне код почетника.
Понизност води на penthos (туговање), а туговање повећава прочишћење срца – неопходан услов за пријемчивост за више просветљења.39. Сигуран савет о начину стицања виђења Светлости благодати могу дати они који то виде para ton oronton 40. од свих оних који су такво сазнање искусили емпиријски.
Другим речима; они који су примили освећење суровошћу аскезе и смиреном молитвом, без које (освећења) нико неће видети Господа, по Светом Павлу.41 Освећење претпоставља очишћење срца држањем заповести и непрекидном преокупацијом ума истинском и нематеријалном молитвом, а нарочито заповестима љубави.
Дакле, Бога виде они који су се очистили кроз љубав 42 преко прочишћења, 43 односно сви они који су очишћени од страсти и незнања. Њихов ум, пошто је очишћен и просветљен и јасно суделујући у благодати Божијој, омогућава им да постану учесници мистичних, натприродних призора.
Истовремено, они виде сјај којим је ум обогаћен благодаћу Божијом, што даље јача моћ ума да превазиђе самог себе и да употпуни своје сједињење са стварима изван разума. Са овим просветљењем, ум види Бога у Духу. Снагом Духа Светога 44 оно стиче духовно искуство и чује ствари које се не чују и види ствари невидљиве.
Не само виђена Божанска Светлост, већ чак и моћ гледања којом ум види, јесте духовна моћ која се налази неупоредиво више од створених разумских моћи. А ову моћ пружа Божанска благодат.
Визија Божанске светлости дешава се у онима који имају духовне очи и ум Христов, којим гледају невидљиво и схватају несхватљиво.47 Ум верних са јасноћом види духовне стварности када постане један Дух са Господом.
Онда он зна ствари Божје, пошто само Дух зна ствари Божје. 49 Тако Божанска светлост постаје видљива преображајем чула, због чега остаје невидљива другим људима током свог харизматичног испољавања.
Осим тога, Божанску благодат свети стичу као натприродно и Божанско учешће, по истим параметрима по којима научна сазнања стичу и научници, која су увек присутна у њима, а испољавају се само када је неопходно.
Енергија Духа Светога у чистој души се јавља као моћ вида у здравом оку 52 и постаје једно са целим човеком, слично као јединство удова тела и јединство душе са телом.53
Божанска Светлост је виђена својом сопственом Светлошћу, 54 са визијом покретаном Духом Светим.55 Како се то тачно дешава?
У стварности, начин на који се види невидљиви Бог је неизрецив. Свети Павле, на кога се позива Палама, рећи ће нам да се то дешава „речима које нису плод поучавања људском мудрошћу, него поучене од Духа Светога.“56 Поборник исихазма иде ка веома дубоким разјашњењима. Нематеријални ум, каже он, загледан у прву, највишу и истиниту Светлост – Бога, без повратка, са нематеријалном, непрестаном и чистом молитвом и већ се преобративши у анђеоску службу, пошто га обавија она иста прва Светлост, он се пројављаје иситим јер учествује у Оном који је архетип узрока.
Тада он зрачи, имајући љупкост мистичне лепоте, блиставост и неизрециви сјај.57 На тај начин ова Светлост, која је Бог, харизматично осветљава своје учеснике својим сједињењем са њима на неисказив начин.
Обожени, гледајући у себи нестворену Светлост, виде одежду свог обожења (обожење) коју им је Христос обећао у Својој архијерејској молитви, и у тој молитви је желео да буду са њим и да гледају Његову славу.
- ХАРИЗМАТСКО ОБОЖЕЊЕ – ЖИВОТ ДУХА СВЕТОГ
Значајно је да Палама никада није хтео ништа да пише о човековој теози. Међутим, када су га оспорили његови противници, био је приморан да се на то осврне са неколико побожних речи — недовољно према његовој изјави 60 — подвлачећи у њима да се искуство богољубља живи као веридба током историјског присуства светих на земљи.
Светлост Преображења на Тавору, заједно са оном коју светитељи гледају овде на земљи, вредносно је стављена у исту раван са Светлошћу будућег Другог присуства Христовог. То је иста Светлост која ће непрестано обавијати достојне током будућег живота. То је увод у славу Божију.
Ово је Светлост будућег века, која ће бити видљива очима срца. 63 То је Светлост коју Светитељи гледају у себи, слава Божанске природе,64 само нематеријално Божанство Оца и Духа, које блиста лицем Сина Јединородног за време Његовог Преображења.
Сходно томе, јасно је да се фотофанија састоји од јављања Бога својим светима, док учешће у овој теофанији одговара виђењу Бога (theoptia). Теофанија и теоптија састоје се од делузија ослобођених теолошких претпоставки живота у Духу Светом, што се изједначава са харизматском теозом човека. Они који се учине достојним да гледају ову фотофанију учествују у овој богослужбеној Светлости, 66 која, као Божанство, их харизматично обожује.
Ова Божанска Светлост, сијање Божије, саткано је од теозе по Палами. Од ове теорије (визије) за достојне нема ничег узвишенијег. Кроз ову Светлост Бог се сједињује са светима. Ова Божанска Светлост је дар који обоготворава.
Због тога се каже да је теоза суштинска енергија Бога. 69 Алтернативно, ако обожење произилази из активирања неке природне силе човека, онда обожени светитељи не превазилазе своју природу, нити су рођени од Бога, 70 нити су Дух, нити рођени од Духа.
Док је Бог неспознатљив, невидљив и нематеријалан, Он на натприродан начин постаје сазнатљив, садржајан, видљив и, током теоптије, постаје један Дух 72 са онима који Га чиста срца прате, по молитви заједничког Оца нашег Оцу своме.
Јер Он каже: „Дај им, као што си Ти, Отац у мени, и ја у Теби, да и они буду једно у Нама“. 73 Тако се апостоли, због свог јединства у Христу, кроз Духа Светога Педесетнице, сједињују са Христом, и међу њима до те мере да је Палама више него задовољан да се позива само на једног од њих (Јована) и на то каже да су кроз њега представљени сви свети.
Ово сједињење са Богом је савршено, јер верни постају један Дух са Богом. Управо овај Свети Дух је проповедао кроз апостоле после Педесетнице.
Теоза, као благодат Светога Духа, поклапа се са Царством Божијим. Дакле, да неко постане Бог по Благодати идентично је достизању Царства Божијег. А пошто је Царство Божије беспочетно и нестворено, тако је и теоза беспочетна и нестворена.
Нестворена и без почетка је и светост светих.
Они који су обожени пуни су предвечне Светлости која им даје богослично знање и живот. 79 Њима не управља створени временски живот који има почетак и крај, него Божански и предвечни живот Бога Речи који пребива у њима, 80 како је апостол Павле написао о себи: „Не живим више ја него Христос који живи у мени.” 81 У стварности, Христос живи у срцу верних кроз Духа Светога, 82 а критеријум за то је Дух Свети који им је дао.
Ово објашњава зашто су енергија Божја и обожени једно и исто. 84 У стварности, теоза је очигледно супериорнија у односу на једноставну визију Божанске светлости, јер теоза претпоставља потпуно сједињење човека са Богом.
Али да би човек постао подобан за ово сједињење, неопходно је његово уподобљење Богу што се постиже енергијом која произилази из одржавања заповести, енергијом која не проистиче из пуког природног подражавања, већ проистиче из моћи Духа, који неизрециво са-постоји са крштенима.
Врлина која произилази из одржавања заповести просто чини верне подобним за сједињење, које се употпуњује само милошћу Нествореног према крштенима.87 Овај поступак сједињења са Богом врши се молитвом, 88 увек у оквиру светих тајни, будући да кроз тајне примамо и одржавамо нестворену Божанску благодат.
Штавише, пошто обожени примају и активно одржавају нестворену благодат обожења, која је дар Духа Светога, очигледно је да они не пролазе само кроз једноставно побољшање своје природе. 90 Циљ обоженог живота верних у Светом Духу је заручнички доживљај обећања Божијих за будућа добра. 91 Ко учествује у живој Божанској благодати постаје храм Божанске славе и место духовног блаженства. Он је приказан као со земље и светлост света, 92 без обзира да ли је монах или живи са супружником у свету.
Неке од карактеристика (свето)-духовног искуства које се дешава из виђења и искуства нестворене Светлости, јесу престанак срамних (плотских) задовољстава и страсти душе; смиривање мисли; спокојство и духовна радост; презир према људској слави; смирење уз неисказано весеље; мржња према световном духу; Божански ерос за небеске ствари, или још боље за Бога небеса; све то човек може доживети и живети независно од здравственог стања или интегритета својих чула.
Затим се развија божанско стање у односу на врлину и тешкоћу покрета или потпуну имобилизацију према злу. 95 Штавише, Божанска Светлост као харизматично присуство Светог Духа се такође доживљава као апокалиптично знање – као знање о Богу, као праведност, као светост и слобода. Ово чини уста обожених устима Божијим са премудрошћу Божијом, „с којима не може расправљати, нити их оспорити ниједан непријатељ“, јер по уверавању Господњем „јер не говорите ви него дух Оца вашег говори кроз вас.”
Изван визије Божанске Светлости, исихаста укључује у област живота у Духу Светом молитву срца, духовну топлину и духовно задовољство, али и угодне и слатке сузе благодати.
Човек учествује у животу Духа Светога у својој психосоматској целини. Тако се освештавају и расположења и енергије тела,98 јер све што је људско не умире него се преображава нествореном благодаћу.
Својства Божанске лепоте преносе се из ума и душе на цело тело. 100 Када је тело обогаћено деловањем Божанске благодати, телесно срце духовним скоковима открива своју заједницу са њим, док тело постаје бестежинско, обасјано и загрејано. 101 Због свог нествореног карактера, обожени живот верних у Духу Светом остаје суштински неизрецив, чак и када се о томе покушава разговарати.
Ни под којим околностима неко не би могао објаснити квалитет духовног задовољства које извире из радости и благодати Божије онима који то нису лично искусили. Ова доброта Параклита (Духа Светога -Утешитеља, Оснажитеља, Охрабритеља) за оне који је нису окусили у суштини је нечувљива и неразумљива.
Међутим, она остаје позната и препознатљива само онима који су је стекли. 104 Узроци ових духовних искустава могу се сагледати само ноетичким и духовним чулом.
Коначно, живот у Духу Светом верни морају дефинитивно стећи и доживети у овом садашњем животу, јер ко га овде не прими, неће га имати ни у будућем животу 106 после смрти.
ЕПИЛОГ
Из онога што је горе написано требало би да буде јасно да је харизматичка теоза верног суштински изједначена са његовим (светим)-духовним животом, а штавише да је богословска претпоставка овог живота теофанија – кроз блистање благодати обожења – и теоптиа (виђење Бога). Утолико је дар виђења Бога и харизматично пребивање у животу Светога Духа унапред одређено и из специфичних антрополошких претпоставки.
Луцифер и наши прародитељи су имали дар Виђења Бога.
У обе околности, међутим, губитак овог харизматичног дара догодио се након њиховог познатог пада. Узрок њиховог пада био је исти. Луцифер и наши преци су желели и тежили својој једнакости са Богом, очигледно игноришући своје егзистенцијалне спецификације као створених бића.
Они су поносно и егоистички пројектовали своју вољу; избегавали су Бога и Његову вољу за њих и одважили су се на духовно уздизање свог положаја са својим личним изборима као јединим критеријумом. Тако су трагично промашили циљ.
Сходно томе, ако верујући следи теозу или харизматични живот Духа и учини то сврхом свог живота, он је у опасности да подлегне истом искушењу својих предака са сличним последицама.
Теоза, као харизматични живот Духа Светога, не може постати човекова сврха јер човек може не схватити сврху која се налази много изнад и изнад његових створених природних могућности. Како свети Максим наглашено каже, „ми осећамо као да смо изнад природе по благодати, али не остварујемо своју теозу. Нити имамо природну способност да примимо моћ теозе.“
Теоза се састоји од Божје намере за човека и нествореног дара њему. Тиме се, међутим, ствари радикално мењају, као и читав процес реализације овог предлога. Тачније, теоза верних која је суштински изражена у архијерејској молитви Христовој – да верни постану једно са Тројичним Богом и да непрестано гледају Његову нестворену славу 108 за основну претпоставку има одржавање заповести, јер то води пројави Христа и Бога Оца срцу верних у Духу.109 Одржавање заповести, међутим, прагматично значи одустајање верног од сопствене воље, без обзира на то колико она изгледала добро.
То значи потчињавање његове воље вољи Божијој. Али да би верни напустио сопствену вољу, потребно је да претходно по Божанској благодати дође до спознаје свог унутрашњег човека и да сагледа трагичне последице лутања свог ума кроз ћорсокак путева своје самовоље. Тада ће осетити гађење према својој самовољи, одреће је се и тиме је – практично – порећи.
Тако ће он од ове тачке себи омогућити да постане прави Христов ученик.
Тек тада ће своју вољу стално преусмеравати на вољу Божију и сматрати да је држање заповести једини начин да угоди Богу, без другог алтернативног решења. Верни, напуштајући своју вољу са гнушањем, понизује се истински и прагматично, чинећи да буде богато обдарен благодаћу Божијом.
Благодат Божија му даје способност да одговара вољи Божијој за држање његових заповести, јер по уверавању Христовом „без мене не можете учинити ништа“.110
У овом контексту, међутим, харизматска теоза верних, која произилази из држања заповести, нуди се као нестворена обоготворавајућа енергија и дар Божији и ни под којим околностима се не састоји од остварења или достигнућа верних.
Под овим антрополошким претпоставкама, реално је обезбеђено континуирано напредовање верника у харизматичном животу Светог Духа, а опасност од било каквог пада према прадедовској парадигми је поништена.
О аутору 
Димитриос Целенгидис је професор догматске теологије на Универзитету у Солуну.
Превела редакција Чудо
oodegr.com/english/biblia/Tselengides/Gregory_Palamas_Hesychasm.htm
