Када сам била на Институту за књижевност, имали смо предмет „Православље и стваралаштво“, а предавао га је православни свештеник.
Тако, на првом предавању испричао је догађај који се збио веома давно, почетком XX века, одмах након Револуције или као што се код нас каже, октобарског преврата. Односно, у периоду највећих гоњења на Цркву.
Лунчарски (ако неко не зна, то је био народни комесар, чини ми се за просвету у тадашњој влади) је одлучио да направи показни антирелигиозни догађај.
За Васкрс је позвао познате државне делатнике, револуционаре, професоре, истакнуте атеисте и остале другове. Сакупио је народ, најнапредније раднике и раднице, а за опонента узео једног јединог свештеника (баћушку).
Све је ишло као подмазано. Лектори су наступали, нападали религију и веру, расправљали о мрачњаштву и „опијуму за народ“. Публика је, подразумева се, с одушевљењем аплаудирала на местима на којима им је то било наређено.
Задовољан тиме како се догађај одвија, Лунчарски је с осмехом на лицу, коначно реч дао и свештенику. – Као, шта ћете ви сада рећи, јел?
Старији свештеник је изашао на катедру, погледао по сали која је била препуна народа, и узвикнуо: Христос Васкрсе! У сали су сви углас, сложно као један, одговорили: Ваистину Васкрсе!
То је то од мене, – просто рече баћушка.
Са руског: свештеник Дејан Ђуричић
Парохија Кравичка
Веома лепа порука за овај најрадоснији хришћански празник Васкрсења Христова.
Али……..
Нека нам буде Господ Бог свима на помоћи
Укључујући Луначараског предавача и преводиоца.