Личност Светог апостола Томе многима је изазовна за разумевање.
Или, можда не толико његова личност — заиста, међу читавим мноштвом апостола он је можда „најпоузданији“ обзиром на то да знамо више о неким његовим слабостима него о другим – већ пре, схватање његовог места у светом сећању Цркве.
Сваке године многима се чини необично што је одмах после недеље Страдања, затим Пасхе и радости и сјаја Светле недеље, током које исповедамо срце наше вере, славно Васкрсење Спаситеља света, да је прва Недеља те нове „сезоне“ васкрсења посвећена Томиној сумњи и невери.
Колико се то разликује од сигурног и непоколебивог исповедања које одзвања у ушима верујућих током дана који јој претходе и у ствари се наставља чак и усред такве службе: „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!”.
Па ипак, само недељу дана после највећег од свих Празника, о сумњи, невери слушамо увек изнова – у библијском извештају, а посебно у химнама тог дана. А када поново дођемо до периода када славимо успомену на њега у октобру (лични празник Св. Томе је 6/19 октобар), изнова се подсећамо на његово „неверовање“, како у њему посвећеном тропару, тако и у Писму: Свети Тома је посумњао, подсећамо, када му је речено о Господњем васкрсавању из гроба.
Отишао је тако далеко да је речима које потресају срца верника рекао: Док не ставим прста свога у отисак ексера… Нећу веровати (Јн. 20:25).
„Нећу!“.
Ово су тешке и јаке речи!
Па ипак, у химнама се то помиње као „добро неверје” светог Томе, и можда се управо та фраза некима чини најчуднијим и најнеразумљивијим од свих.
Шта може значити „добра невера“?
Сигурно је невера антитеза вере, сумња је супротност вери; па чак и Спаситељ каже да су они који траже знаке да потврде своје веровање симбол злог и прељубничког рода (Матеј 16:14). Како онда хвалимо неверовање човека који је захтевао да види неупитне знаке, необориве „доказе“ васкрсења?
Сведочанство светог Томе је тако централно за хришћански живот јер, управо у овом питању, он сведочи истину утехе за сваку генерацију.
У његовој личности, на језику којим га Црква памти, открива се суштинска стварност: да постоје различите врсте „сумњи“ које се сусрећу у овом животу и да није свака подвргнута истој упрошћеној анализи која се често претпоставља – тј., да је свака сумња нужно супротност веровању.
Постоји, да, световна сумња која удаљава од Бога, и управо на то најчешће помислимо када чујемо ту реч јер је она најпознатија нашој палој култури. Ова врста сумње је израз неповерења; оно каже души: „Знам боље од онога што други могу рећи или онога што очи виде и не могу, нећу да верујем у оно што превазилази границе мог разумевања.“
Таква сумња је плод превише уобичајене тежње да свој сопствени интелект ставимо изнад откривења Бога – да кажемо „не“ објављивању онога што би могло постојати изван или закопано дубље у срцу него што би наш интелект могао бити у стању да анализира и, на крају, да верујемо више у интелект него у откровење.
То је симптом недостатка вере и прокламација самодовољности, јер је истовремено и опредељење да је сопствено разумевање веће од стварности која се пред њега поставља, и да у оне ствари које ми не разумемо не треба веровати. И управо из тог разлога, ова сумња често одговара на „доказе“ које тражи са још више сумње, још више порицања. Чак су и докази подложни ауторитету интелекта, воље и сломљеног разумевања човека.
То је сумња која хлади срце.
Сумња која убија.
Али – то није сумња Светог апостола Томе.
У њему се сусрећемо са нечим сасвим другачијим: његово је питање укорењено у вери и жељи да вера буде сигурна – не утемељено на причама из друге руке или нагађањима, већ у стварности.
Свети Тома жели дубоко да верује у оно што су му његови сабраћа апостоли рекли, али не жели да његово веровање буде неосновано. Он жели да васкрсење буде истинито. Он жели да је Христос васкрсао. Па ипак, не жели да живи у лажи или да темељи наду свог срца на лажи или миту. И тако он захтева сигурност за своју веру. Пошто је то његова добра намера – Господ му снисходи.
Сам Христос показује Томи своје руке и бок. Оно што Апостол тражи, Господ даје — јер Господ зна његово срце и његову истинску жељу. Ово није много другачије од Богородичиног „доброг питања“ Архангелу на Благовести, да би њена сопствена вера била утврђена када је упитала: „Како то може бити?“ (уп. Лука 1,34)
Њене речи нису биле манифестација слабости или одбацивања анђеоске поруке, већ су биле глас срца које тражи Истину изнад свега. Тамо где је Ева без речи прихватила змијине речи, Нова Ева говори Арханђелу. Она пита. Она чезне да верује, и жели да буде сигурна да верује само у оно што је истина, да би се могла приближити самој Истини.
У случају Светог апостола Томе, његово испитивање није плод срца које тражи да се одврати или да се постави изнад откривења Христовог васкрсења; то је начин на који човек, признајући сопствену интелектуалну слабост, настоји да своје разумевање учини сигурнијим и снажнијим.
Његово неверовање је „добро“, језиком црквених химни, управо зато што га вуче ка Богу, а не одгурује.
И тако је, заиста, и јесте – овај „неверни Тома“, како га свет познаје, наставио је да објављује Јеванђеље у Индији, у Месопотамији, у Етиопији и разним другим крајевима света. Његово „неверовање“ га је довело не до порицања Христа, већ до мученичког савршеног признања.
Онај који је гурнуо руку у бок свог Спаситеља, осетивши жиг где је био прободен копљем и сам је био прободен са пет копаља у славном исповедању Васкрсења до чега га је довело сопствена упитаност.
У таквим примерима, хришћанин учи да нису сва питања, нису све „сумње“ исте — и да се ово мора применити и на наше животе. Морамо бежати од свјетовне сумње која рађа себичну интелектуалну изолацију; али не смемо се плашити врста питања која су изграђена од жеље да верујемо и која би нас могла навести да чвршће верујемо.
Морамо се клонити тог духа који преиспитује Бога да бисмо се удаљили од Њега, тражећи утеху у себи или у свету; али морамо бити вољни да прихватимо питања која нас воде ка Њему и Његовом Царству.
И ово нас може навести да без сумње кажемо оно што је Свети апостол Тома коначно могао да прогласи свим својим срцем:
„ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!“
Епископ Лондона и Западне Европе Иринеј (Стинберг)
orthochristian.com
Превела редакција Чудо
