„Наздравите другови, са мном и са тууугооом, отишла је вољена…, пјевушио је уз бучни мелодију која је тресла из телевизора. Из полупразне флаше, насу жућкасту течност у малу чашу. Вјешто, у садејству, тргну руком и главом и ракија му клизну низ грло. На избораном лицу, направи болну гримасу, гурну празну чашицу низ сто и поглади своју дужу, његовану браду. Завали се у фотељу, из џепа кошуље извади цигарету и кресну упаљач. Отпухну неколико димова, кад му се учини да чује звоно улазних врата. Изађе из собе и кроз кратки ходник догега до улазних врата. Дохвати штеку.
На његово изненађење, са друге стране врста стајали су млади полицајац и човјек у цивилу, просијед, па ипак, младолик.
„Добар дан, ја сам инспектор Хелер, да ли сте ви Винко Јосиповић?
„Да, ја сам,“ у чуду је посматрао час инспектора, час полицајца, „Нешто није у реду?
„Сами живите?“ настави инспектор.
„Да, уђите, пропух је.“
Инспектор и полицајац уђоше у ходник стана. Из ходника, кроз широм отворена хармоника врата, гледали су невелику кухињу, у којој је велики, отворени прозор скретао пажњу. Из собе, која се на Г везала уз ходник и кухињу, и даље је допирала бучна музика.
„Винко, да ли је нека жена била овдје, код вас?“
„Пааа, јесте, била је нека…
„Живите сами?“
„Да, ја сам, знате, разведен.“
„А, та жена, је ли она ваша љубавница?“ упоран је инспектор.
„Не, не, ма мене су године полако стигле.“
„Како се зове та жена, колико јој је година, шта вам је онда она?“
„Не знам ко је она, није се представила, млађа је од мене, можда и до десет година. Само је позвонила, као и ви, и питала је да је пустим у WЦ.“
„Тек тако се попела на шеснаести спрат и тражила тоалет?“
„Можда је некоме дошла у госте, па их није нашла.“
„И, шта сте направили с њом?“
„Пустио сам је да уђе, шта би’ друго.“
„Аха, да. Прије колико, временски, је то било?“
„Не знам, можда има око сат.“
„Гдје је она сада?“
Винко слеже раменима, покуца на врата тоалета. Није било одговора. Покуца још једанпут, а онда отвори врата. Купатило је било празно.
„Нема је, сигурно је отишла.“
„Гдје сте ви били, нако што је она ушла у купатило?“ инспектор је упоран са питањима.
„Отишао сам у собу, да не сметам.“
„И вама је то нормално, на врата вам покуца непозната особа, ви је пустите у стан и заборавите на њу.“
„Шта сам друго могао,“ Винко слеже раменима.
„Да ли бисте пошли с нама, ту, иза зграде, да вам нешто покажемо?“
„Наравно, ако могу бити од користи.“
Изађоше из стана. Тик до стана, налази се мали лифт. Са друге стране је велики, теретни. Уз лифт је и степениште. Задњи дио степеништа води ка равном крову зграде, затворен је решеткастим вратима и закључан.
„Ко има кључеве од ових врата и врата крова?“ радознао је инспектор Хелер.
„Предсједник Кућног савјета и још тројица старијих станара. Они имају и кључеве од лифта. Знате у случају нестанка струје и заглављивања у лифту.“
„Без њих, дакле, нико не може на кров?“
„Нико,“ потврди Винко. Уђоше у лифт који је управо стигао.
Пред улазом у зграду, Винко спази полицијска кола са ротацијом и кола хитне помоћи. Окупило се и доста станара. Жуте траке браниле су приступ ка згради. Када се спустише степенице, жамор присутних се утиша. Прођоше кроз хаустер и избише за леђа зграде камо је гледао и Винков стан.
Готово уз сам хаустер, стајала су двојица полицајаца, и на земљи, тијело прекривено црним најлоном. Инспектор једном од полицајаца даде знак и овај начас свуче дио најлона и откри главу жене у локви крви.
„Да ли је то та жена?“
Винко потврдно климну главом, истом, затетура се. Полицајац га ухвати подруку, у задњи час да се Винко не сруши.
„Није ми добро.“
*
Винко сједи у својој фотељи и дрхтавом руком сипа ракију у чашицу. Телевизор је угашен, поред, у другој фотељи сједи инспектор Хелер.
„Замолићу вас да ово буде посљедња чаша, док не завршимо.“
„Да, хвала вам.“
„Дакле, и даље тврдите да не познајете ту жену?“
„До данас је никада нисам видио.“
„Хмм.. Били сте жењени, имате ли дјеце, од чега живите, Винко?“ инспекторов поглед се зауставио на зиду, иза Винка, на фотографији дјевојке.
„Давно сам се развео, гледате моју кћерку, она је сада одрасла жена, удата.“
„Могу ли знати, због чега сте се развели?“
Винко ћутке показа на флашу ракије.
„Јесте ли били агресивни према супрузи?“
„Не, не, ма нисам ја такав, али сам ноћио по кафанама, кући сам се враћао без новца. Када је она са дјететом отишла од мене, и ја сам напустио Бањалуку. Отишао сам у Њемачку, да радим, да побјегнем од себе самог. Ваљда. Био сам јако добар мајстор и они су то цијенили, али ме је зауставила тешка повреда на раду. Могао сам изгубити цијелу десну шаку, на крају сам захваљујући докторима и срећи, изгубио само два задња прста,“
Винко подиже десну шаку, “ Можда је иронично да вас Хрват у згради поздравља са три прста.“
Инспектор Хелер устаде и приђе балконским вратима собе. Ноћ се тихо спустила и град је свијетлио пред његовим очима.
„Винко, ви сте овдје као на Алпима, Бањалука вам је на длану. А, како се подесило, ја сам, ето, Словенац.“
„Знам, презиме Хелер. Стара, угледна, бањалучка породица.“
„Али, ствари нису идиличне, ни близу. Жена је настрадала. Срећа да није пала на дјецу, која су се играла ту у паркићу, трагедија би била много већа. Свједоци са осмокатнице, преко пута, и један из ваше зграде, видјели су како жена пада кроз прозор ваше кухиње. Нико од њих, додуше, није видио вас, да је гурате или слично, али…“
Винко прогута кнеглу, покуша нешто рећи, али остаде нијем. Погледом потражи ракију. Куцање на вратима собе их прену, унутра уђе млади полицајац.
„Господине инспекторе, доле су неки људи, имају веома важне информације о настрадалој. Мислим да би било добро да и господин Винко пође са нама.“
У младићевом погледу, Винку се указа знак наде.
**
Топао септембарски дан је смијенила хладњикава ноћ. Под уличном свјетиљком, у друштву старијег, подебелог полицајца, стоје млађи мушкарац и жена његових година. Инспектор Хелер и пратња им приђоше, поздравише се. Мушкарац из џепа јакне извади папир.
„Ја сам Предраг. Ово је моја сестра Марина. Наша мајка, Рада, Радосава, годинама се лијечила од депресије, била је и на психијатрији… Данас ми није одговарала на поруке, када сам је послије посла назвао, телефон јој је био искључен… Чим сам чуо, у колима, на радију, о овоме, назвао сам сестру и зета и отишли смо у њен стан. Није отварала, али имам кључ, па смо ушли… На столу смо нашли ово писмо, њен опроштај од нас, више није могла да се бори са болешћу… Пуно ми је жао за све што се догодило…
Низ Винково лице клизну суза. Али, био је ослобођен сумњи.
***
Прича је заснована на истинитом догађају од прије једне деценије. Сва имена су промијењена. Аутор је познавао осумњиченог који је у међувремену преминуо.
nekazano.me
