Ако покајање, лична свест о нашем неуспеху и нашем паду, представља један од стубова хришћанске етике, други је, онда, Евхаристија, наше динамичко учествовање у новом начину постојања који преображава човека и свет увoдећи их у Цркву, у Царство Божије.
Али, те истине, пад и евхаристијски преображај, јесу непосредна стварност окушана у нашим животима.
Обе одређују стварност и догађај спасења.
Спасење човека није апстрактно, законско оправдање, нити идеалистичко успињање до сфера интелектуалног проучавања, нити, пак, мистичка екстаза која завршава у савршеној моралној аутономности.
Спасење је путовање, прелазак из пада у преображење, од пропадљивости и смрти до непропадљивости и живота.
То је Пасха (што управо значи реч «прелажење»); то ја пасхално славље Евхаристије.
Црква окушава преображај твари и човека у литургијском времену и простору. Због тога је право значење Цркве откривено у Христовом Преображењу на гори Тавору. У искуству Тавора ми имамо предображење литургијског времена и простора, васпостављење природе до односа који јој је својствен.
Простор је одређен непосредношћу односа, неодељивом блискошћу Христа и заједницом са Њим и учествовањем у истини и слави Божијој. Следствено, простор у коме се збива евхаристијско сабрање јесте нераздвојиво сабрање верних у једност живота света, који постаје место личне заједнице створеног и нествореног – Тело и Крв Христова.
А у литургијском времену, прошлост и будућност су сједињени у садашњем тренутку учествовања у Божанској слави: то је садашњост, да нагласимо још једном, личне присутности.
Мојсије и Илија на Тавору, окупљање ради «сећања на свете» у Евхаристији, означавају прошлост.
Прослављени Исус, Његова човечанска одећа у божанској слави означавају есхатолошку будућност.
Литургијско време Цркве је тај садашњи покрет који садржи и сабира прошлост и будућност у непосредну садашњост.
Међутим,, карактеристично је да ученици не остају на Тавору.
Они не подижу тамо своје сенице (шаторе).
Силазе доле у свет са искуством и сигурношћу преображења.
То кретање, силазак с Тавора у свет, тај повратак од искуства преображења ка тешком чемеру света, јесте кретање које твори Цркву.
Оно означава узимање крста пада и греха у сигурности васкрсења и са потпуним поштовањем за догађај човекове слободе.
Повратак од Евхаристије животу заједничког пада и промашаја, што представља човекову свакодневну стварност, нити уништава нити мења есхатолошку пуноћу литургијског искуства.
То је њена динамичка потврда, начин на који је Евхаристија, на лични начин, стављена у дејство. То је борба слободе да буде преображена у љубав, да сваки угао живота преобрази у Евхаристију.
Остварење и откровење тела Христовог на сваком литургијском сабрању јесте непрестани улазак Бога у свет; то је динамички почетак преображаја света и историје.
А то преображење се не остварује објективним програмима и моралистичким формулацијама: то је непрекидно стање постајања, живо «увећавање» (Кол 2, 19) личне посебности и слободе, стварно примењено на нови начин употребе света.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
