Дигитални идентитет и виртуелна егзистенција су наговештене реалности врло блиске будућности.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Сада и увек и у векове векова.
Амин.
Молитвама светих отаца наших Господе Исусе Христе помилуј нас.
Ами.
Бог је рекао: Ја сам Онај Који Јесте.
Самопостојање.
Па, браћо и сестре, треба да знате да је самопостојање – Бог – самостварност, тако да оно што заиста постоји, оно што је стварно, црпи своје постојање од Бога.
Нико не постоји сам од себе; нема самоидентитет.
Количина живота, постојања, стварности ако желите, састоји се од квалитета и интензитета везе човека са Богом.
Ђаво је најискривљеније постојање јер је најдаље од Бога. Он је најмање близу што је могуће вечном бићу. Ово је веома важно.
Зато што смо уверени да постојимо сами од себе, као резултат случајности.
Као кад бисмо пронашли часовник на планети и рекли да је часовник резултат случајности. Није тако. Јер ако нађемо часовник на планети, то није резултат случајности, већ је неко тај часовник морао направити, тим пре толико комплексно биће као човек.
Морамо ово да разумемо.
И, стога, сви имамо Створитеља.
Али, нећу да инсистирам на томе јер сви ми који верујемо у Бога, и не само ми, него и сваки човек са имало логике зна да постоји Бог и да је Он Генератор, Давалац живота, Давалац постојања.
Као што рекох, ђаво има најмању количину постојања, количински. Он има најмањи егзистенцијални интензитет.
То је оно што је грех – бити удаљен од Бога, од постојања, од идентитета.
Разумете?
Овај интензитет повезаности са Богом, може се итекако много смањити различитим псеудо-реалностима.
Лажним реалностима, лажним постојањем.
Пре свега стварношћу коју Ђаво покушава да створи у нашем уму, да нас одвуче, да нас извуче из стварности Божије. Говоримо о рату мисли, говоримо о томе шта мислимо у мислима, шта радимо у свом уму, наравно уз помоћ Ђавола. То значи да стварамо псеудо-реалности, виртуелне реалности.
И ето, долазимо до данас, где, кроз напредак, виртуелна стварност пружа велику помоћ Ђаволу. То је облик самоубиства, он нас избацује из постојања.
Не знам да ли сте размишљали о томе.
Ако користимо ову виртуелну стварност да се приближимо Богу, значи те мисли, те ствари да обучимо себе да будемо милостиви или, на пример, у области науке, учења, дакле, имајући побожне мисли, духовне мисли, онда да – приближавамо се Богу.
С друге стране, ако не користимо овај универзум мисли, онда се удаљавамо од Бога. Уопште, свети оци кажу да не треба имати мисли, значи не треба имати хаотичне покрете ума.
Ово јесте виши ниво.
Ако га не користимо како треба, онда се удаљавамо од Бога. И као проширење виртуелне стварности, која генерише толико мисли, требало би да користимо ову виртуелну стварност, као што сам рекао, у домену медицине, да покријемо одређене комуникационе потребе, потребе администрације, за размену порука и тако даље. Онда је то добро.
Али, нажалост, искуство показује да се све ове ствари користе углавном за гејминг, као и за активности које потенцирају и распирују страсти. Мржњу, убиства, блуд и тако даље. Разумете?
Дакле, главни проблем виртуелне стварности није она сама по себи, већ начин на који се она користи.
Пошто Бог ово није направио од почетка, то значи да ово није толико добар пут за испуњење врлинама као што је стварност створена од Бога.
Стварност Бога је далеко изнад виртуелне стварности.
И због тога виртуелна стварност доводи човека до болести сазнања, односно болести нервног система.
Зато говоримо о изобличењу, говоримо о греху.
Дакле, виртуелна стварност, чак и правно говорећи, значи електронски идентитет, па чак и у смислу гејминга, Метаверзум.
Наравно, они који креирају Метаверзум желе да га промовишу као медиј за пословање. Метаверзум жели да буде круна ових симулација стварности.
Праве стварности.
То значи потпуно упијајући оквир који ће повезати човека у химере.
То значи да ће све моје активности бити забележене, да тако кажем, у Метаверзуму или на било ком другом месту из перспективе пословања и из правне перспективе, електронски идентификоване што је нешто што Европска унија данас промовише.
Форум из Давоса то заправо више промовише него Европска унија, али нас брине оно што се овде дешава. У тренутку када постанем збирка података или број личне карте или збирка података из здравственог картона – лепота личности нестаје. Мистерија личности нестаје.
Нестаје оно заиста ново, а то је љубав према другоме, нестаје њихова љубав према нама. Бог који је свеприсутан свугде, парадоксално – нестаје. Разумете?
Али, када се човек затвори у имагинарно, остало бледи.
Као што видимо, виртуелна стварност и електронски идентитет постају јединствена целина, тоталитет.
Јер први пут у историји нема покушаја да се ствави у колону, да се под исти кишобран ставе не само статични подаци, односно име, презиме, старост, адреса, место рођења, већ и динамички подаци. Значи – ко је особа сама по себи.
На пример, особа не може бити обухваћена или појмљена њеним активностима на Фејсбуку. Или Бог зна где још. Највећи проблем је што када је особа у виртуелној стварности, та особа је заправо сама, у њеним химерама, док друга види само сенку онога кога прати, а и они који су праћени виде остале као збирку података.
Као да формирам своје мишљење о некоме на основу његове активности у Метаверзуму или на Фејсбуку, што значи да више не видим другог у свој његовој сложености, као особу.
Што значи да не гајим икаква реална осећања према другом, а посебно према ближњем у стварном свету.
Што значи да он за мене више не постоји, јер сам потпуно уроњен тамо.
И наравно, та виртуелност, ово велико блеђење праве стварности, стварности коју је створио Бог, преноси се кроз моју активност, гледано из перспективе мог праћења у Метаверзуму и, наравно, региструје као ефекат у мом електронском идентитету.
Сада размислите, ако мој електронски идентитет има мој банковни рачун, моју здравствену књижицу, значи, моје здравствене податке и тако даље, када неко жели да ме запосли или ако желим да имам приступ неким здравственим подацима или да одем негде, да отпутујем негде, у том тренутку, због моје активности у Метаверзуму и сличном – а да други, наравно, не зна шта сам желео да радим тамо, само нагађа – могу да ми ометају приступ здравственој заштити, новцу и тако даље.
Ово се већ дешава.
Неко из Швајцарске ми је пре извесног времена причао да је у згради у којој је живео ишао у купатило, и ноћу пустио воду у тоалету. И узнемирио је госпођу из суседства. А госпођа, која је била мало нерасположена, пријавила га је систему електронског идентитета, заправо у систему друштвеног кредита, за који знате да постоји, бар делимично, у Европи, и у посебно већој мери у Кини, и то особа је сутрадан изгубила место становања. Зато што му је власник куће рекао: „Твој друштвени кредит је низак. Није ме брига шта се десило, нисте поуздани, морате да одете.” Разумете?
Док је дама у виртуелном свету покривена анонимношћу.
У виртуелном свету, заштићена анонимношћу,личност се ослобађа. Они могу да злостављају друге, да убију другу особу у свом уму или да нанесу штету на који год начин желе, да сматрају себе било којим карактером. Да не говоримо о томе да постоје игре у којима је свакодневица веома веродостојно симулирана. Дакле, то потенцира, а особа која је нападач сматра својим правом да другог избаци тако што ће га пријавити власнику куће, у овом случају. Разумете?
Дакле, говоримо о невероватном погоршању ових ствари, а већ постоје виртуелни људи.
Они су толико добро направљени у 3Д машинама за приказивање, кроз генерисање 3Д слика на екрану да више не схватамо да ли је слика коју видимо пред нашим очима слика генерисана на рачунару или је природна слика. Не знамо да ли је направљено на рачунару или је стварно или сам то заиста ја. Нема више аскетизма, поста или било чега, већ само наша сопствене воље које ће бити толико погоршана, толико контаминиране, да ће оне у стварности изгледати као избледеле слике онима који су укорењени у виртуелном.
И то можете видети код оних који су зависни од игрица, зависника од екрана – да су апатични из дана у дан.
Виртуелни свет постаје интензивнији, „стварнији“ од стварности. Они више не брину о свом ближњем, не брину више о потребама другог, не брину више о природи.
Баш овде где смо ми, нашли смо се на једном веома лепом месту, шума је око мене, и видимо људе који долазе у Лаку, тачно испод Атона, и имају телефоне у рукама. Гледају у своје телефоне, гледају у своје екране. То су могли да ураде и код куће. Разумете?
Ово проређивање, ово пијуцкање у виртуелно, доводи човека до потпуне неосетљивости. Неосетљивост је толика да је за човека истина у виртуелном свету. Разумете?
И треба да знате да те врсте технологија данас постоје. Постоји компанија која се зове Јунити која прави познату платформу, познати погон за рендеровање или генерисање 3Д слика које се углавном користе за игре. И постоје такозвани виртуелни људи који су тако добро направљени да се не могу препознати…
Отац Теологос
сабрат келије „Увођења Пресвете Богородице у Храм“ при Скиту Светог Димитрија,
Света Гора
НАСТАВИЋЕ СЕ
ИЗВОР: https://www.chilieathonita.ro/en/2022/03/29/digital-identity-and-virtual-existence-father-theologos/?fbclid=IwAR3qvqn9hfkURUNWcPSHZ8DuvFnBiznct9XyI6b0Bg4Ny8Bk9K1NKyvwZpg
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 23.09.2022.
