Не волим свечане академије. Пригодне свечаности сматрам врло често склизну ка граници лицемерја. Разлог који ме наводи да будем овако оштар јесте промашај који се често деси на оваквим приредбама. Оне би требало да су гозбе смисла и њихова свечана форма представља лептира који је превазишао чауру обичних трибина, књижевних, духовних вечери, предавања, округлих столова.. Ове форме јавних догађаја су њиве, или боље рећи баште, које нас хране сазнањем, разумевањем, надахнућем, па зашто не рећи и да нас оплемењивањују.
Свечана академија је торженствена дворана која би у једној новој и узвишенијој форми требало да нам пренесе сушаственост онога што добијамо из башти смисла. Ретко када се то заиста и деси. Углавном остане остане само торжественост, односно свечаност – углађеност као таква. А програм служи не би ли се неким звечањем попунила празнина „дворане“.
На навечерје Ђурђица се догодило нешто потпуно супротно овоме. Присутни у СНП -у у Новом Саду су могли да виде два чуда на једној академији. Зашто се оно шуто се догодило на синоћној Академији може назвати чудом? Зато што је превазиђена задата стварност коју живимо. Прво чудо је уливање општег у конкретно, а друго – туга је породила радост.
Прво чудо је израз вере у Логоса који постаде тело, што је за Јелине лудост. Дакле, Логос – сабиратељ, Творац свега и Осмислитељ свега, који је дао један општи, универзални принцип свој творевини постао је конкретан, постао је једно тело. То је за јелинску мудрост и јелинску философију било нелогично и самим тим – лудост. Такав став се данас огледа у свести савременог човека за коју је заједнички идентитет несводив на лични и конкретан, то јест. припадност одређеној заједници се одваја од конкретног, личног живота. Отуда се национална припадност гура у сферу интиме, што је вешт начин да се о њој не говори јавно те на тај начин да се то питање избаци из човековог живота. Супротно томе, прослава градске Крсне славе, каква је приказана јуче на Свечаној академији, показала је да је припадност заједници и то заједници вредности, односно Телу Христовом, кроз Српску православну цркву, основ нашег духовног живота па тако и прославе Крсне славе, не само нашег града него и сваке Крсне славе у свакој нашој породици. Тако да је сасвим умесно било то што је почетак односно увод Свечане академијеали и њен главни ток био окренут ка сећању на стварања и три пута обнављање разорене Српске православне цркве.
Друго чудо је још веће од овога и оно приказује сву парадоксалност хришћанства у овоземаљском живљењу. А то је чињеница да туга не само да може да се претвори у радост, већ може и да је породи. У православној аскетици постоји један појам који се веже за покајање и који се назива радосотворна туга. То значи да туга због нашег греха или због трпљења зла, може да доведе до радости. У ствари, сам Христов домострој спасења, његово васкрсење којем је претходило распеће је показатељ ове радосотворне туге. То је приказано и на Свечаној академији уприличеној у част крсне славе нашег града. У току академије прославили смо Новомученике бачке али и присетили се неких од најтрагичнијих детаља из живота ових мученика, као што је убиство петорице браће Јовандића у присуству њихове мајке чије сведочанство је проузнесено овом приликом. Дакле, говоримо о болу од кога се човеку мути ум. Мајка, која је била изразито побожна, након губитка који се не може речима исказати, молила се Богу да јој сачува разум. У ситуацији када јој је од синова остало само неколико кошчица, делови њихових лобања. Гледала је њихову смрт, тела њених синова су злочинци однели у земљу је положила њихове мозгове, а кости лобања је сачувала као једино што јој је остало од мртве деце. У таквој ситуацији ова мајка Бога моли да јој не узме ум. Пред таквом тајном зла пред којом разум потпуно посустаје, престају све људске моћи и капацитети који би могли да осмисле даљи живот. Управо у тим тренуцима се показује снага Васкрсења Христовог и његове васкрситељске моћи осмишљава и наше животе. Отуда је сасвим на месту било да се Свечана академија заврши песмом дечијег хора, којем су се придружили и други хорови који су учествовали у Академији, „Ми смо деца неба“ која је својом ганутљивошћу изазвала посебан трепет и надахнуће у публици.
Желим овом приликом да упутим похвале учесницима, организаторима и посебно ауторима програма који је приказан у току Свечане академије – госпођи Мирјани Бановић, уредници радио Беседе и Стевану Јурићу, катихети из Бачке Паланке. Стеван Јурић завршио је Богословију у Сремским Карловцима, као и ја, али нешто пре него што ћу доћи, тако да се у школи нисмо срели али је било професора који су моју генерацију упућивали на најбоље ђаке који су кроз ту школу прошли, говорећи увек да би требало да се угледамо на Ацу и Стеву. Овом Свечаном академијом Стеван Јурић – Стева је показао зашто су га професори издвајали као пример и зашто он то и данас јесте.
