Многи замерају Патријарху на оштрим речима. Једни то чине због идеолошке агенде и зато што сами припадају једној идеолошкој формацији која би се могла назвати, а и називају је либералним фашизмом. А други то чине због незаинтересованости, због једне свеопште равнодушности, те према томе, нити виде коме се Патријарх обраћао, нити их то занима. Дотична особа, која се осетила прозваном, а која обавља „функцију” Повереника за равноправност полова, је ни мање ни више него џелат права на постојање, права на људскост онима који не мисле као она.
Дакле, она, не да је промотер, него је културтрегер, Понаша се као повереници из доба нацизма и комунизма који намећу истину свима и без милости прогоне оне који се усуде да ту истину не прихвате. И то прогањање је буквално! Тако да су се на суду нашли чак и декан Правног факултета у Новом Саду, публициста Миша Ђурковић и многи други. За њу се заиста могу употребити Џонијеви стихови „лутке од крви без трунке идеја уфуравају нам истине црно-бјеле”. Дакле, ако неко сматра да се са џелатом треба понашати по правилима бон-тона и да им се каже: „Опростите, господине или госпођо, џелату, да ли бисте били љубазни да нам што ефикасније отфикарите главу”, то је његова ствар. Ја мислим да би Патријарх, као пастир, требало да прича оно што сви ми мислимо и осећамо и да буде наш глас. Наравно, примерено свом положају, а то у овом случају значи пристојним језиком. Да сам ја, којим случајем, био на његовом месту, начеститао бих јој се миле нове године. Зато ја нисам на његовом месту, али сматрам да нимало није неумесно „попу рећи поп а бобу боб“, те да је избегавање јасног одређења израз лицемерја а не културе.
Међутим, када видимо оне који га нападају стратешки, а не због равнодушности, уочавамо да их је Џони опет идентификовао у својим стиховима назвавши их „курвини синови”. То је само један еуфемизам за орвелијанске синове, односно креатуре. Не могу рећи Орвелове јер он је, човек, био стваралац који је описао један тоталитаризам, један демонски тоталитаризам, којем се одупиремо тежњом за критичким мишљењем које почива, између осталог, и на тврдњи да два плус два јесу четири. Дакле, да око неких ствари и саме по себи очигледне, као што је истина, не могу правити конструкције и препакивати чињенице онако како то моћници желе. Зашто сам ову групу назвао орвелијанским креатурама? Па зато што је јасно свима који су чули Патријархово обраћање, да се он обраћа једној особи, тј. да говори у једнини („јаднице, беднице“!), а не у множини. Не говори о јадницама и бедницама. Па како су се онда све жене нашле прозване, када он конкретно каже – „Да, жене јесу угрожене, од тебе и таквих“! Како је могуће да се онда све жене пронађу у његовим речима? То је као када би на рачун дечака који је убио своје школске другове и вршњаке, свака изречена осуда била хипотетички приписана свој деци његовог узраста! Па да ли смо ми људи нормални? Јесу ли нама вране попиле мозак? Па то је очигледно да на снагу ступа истина по којој два и два нису четири. Једнина постаје множина. Како?!
Још бих се, између силних напада на Патријарха, осврнуо на несретног глумца Сергеја Трифуновића. О тој будалетини никада нисам хтео да трошим речи, али сада је стварно претерао зато што је демагог прве класе, и то посебно у односу на Патријарха. Прво је казао да је крштен у манастиру Ковиљ. Не. Није крштен он је „докрштен“ у Ковиљу. Миропомазан у Ковиљу и враћен у сословије Српске Православне Цркве. Миропамазан је зато што је претходно био члан некаквог култа неке врачаре, окултисте код које су многи вајни београдски глумци одлазили. У Ковиљ је долазио, али не на службе Божије. Сећам се да је једном дошао на Васкрс, поподне са неком девојком да попије кафу и ракију. Увек је био надмени фолирант, чак и у манастиру. Братија га је прихватала са љубављу и трпељивошћу, како они увек и раде, али ни у каквој конкретној литургијској молитвеној заједници са братством манастира Ковиљ он није био. Зато и може да лупета такве глупости да је Патријарх некога тукао позивајући се на инструкције из Курана у којима Пророк објашњава како жене треба тући, али не по лицу да не поружне. Шта је он – жена? А Патријарх је муџахедин? Не, он је само једна имитација човека коме су лаж и фолирање једине стазе које познаје.
