Пре неких дана у Кнеза Милоша, саобраћајна гужва је, седим у колима у дугачкој колони на тој широкој улици пред, тамо негде напред, црвеним светлом семафора, баш код бомбама уништеног генералштаба који намеравају претворити у Трампов хотел, ваљда. Летња врућина је почетком септембра већ спласла па ми је отворен прозор до краја кроз који ми је истурен леви лакат док је десна шака на волану. Загледан према улево напред на видику ми је црни нашарано брендирани ауто кладионице Моцарт или Балкан Бета, не сећам се који беше тачно, ал исти је то дјаво. Млад човек који га вози од неких можда тридесетак година, замишљен за воланом, гледа своја посла, а и правац кроз своју шофершајбну, а и њему је отворен прозор стране возача. Милимо по који секунд и по неки метар свако својим смером и баш стадосмо у неком моменту близу један поред другог у мимоилажењу.
Без много размишљања осетих такву потребу и добацих му само тужну констатацију без икакве грдње или жеље за препуцавањем преко прозора:
– Радиш за највећу пошаст Србије. –
И дал се тек изненадио или није добро чуо, рече:
– Молим? –
– Рекох радиш за највећу пошаст Србије. Мора то бар неко да ти каже овако искрено ако већ и није. –
Нисам му се ни ругао нити сам био намрштен, само га опуштено посматрах. Он се онда онако примерено насмешио кад је већ скапирао о чему се ради, као оно у фазону аха на то циљаш. Деловао је као да му није било први пут да тако нешто чује или да је бар већ размишљао на ту тему, а онда му се закисели благо посрамљен осмех али у личном убедјењу праведника кога се то и не тиче нешто много, ал ипак неубедљиво је бранио своју слободу избора:
– Све зависи како ко то све схвата.
Хтедох му рећи да, ако већ до сада није схватио да је у великој заблуди радећи за такву фирму, схватиће то једном, макар кроз тешку емотивну муку, али наше колоне су већ кренуле и свако настави својим путем без могућности за дужом причом.
Како ли он то све схвата, кад не схвата да ни под тачком разно нико не треба радити за јебену кладионицу нити је икако рекламирати?
Како људско биће може уопште да дозволи себи да има икакве повезаности између њега и кладионице?
Како ли Партизан и Звезда, кошаркашки и фудбалски савез и разне друге екипе то схватају кад дозвољавају да им кладионица буде спонзор?
Како се осећа играч који на дресу носи рекламни жиг кладионице?
Како ли то схватају сви који рекламирају кладионице или раде делић посла на тој реклами?
Како све то виде и схватају сви они који у својим тв или yоу тубе емисијама своју мисију делимично своде и на рекламирање тако тих неких кладионица?
Колико дубоко у свести то пара врти где бургија неће?
Рецимо у онај хотел Рамонда испод самог Ртња, који је власништво неке бизнис газдарице, газдарице неких кладионица, је уложено око тридесетак милиона евра, а због високих цена никад немају гужве од гостију, нити се за госте брину, нити боре, јер опрали су на изградњу хотела доста пара, а за преостале милијарде ће већ некако смислити шеме и дилеме уз помоћ главних политичких партија чије су водје и сами деоничари овог тмурног бизниса као и осталих главних бизниса у земљи.
Дакле, кладионице су данас у Србији једне од најпрофитабилнијих бизнис предузећа и онако црном бојом офарбаних локала представљају мрак који упропаштава све генерације људи од школараца до пензионера.
Кладионице данас форсирају спорт (читај перу паре преко спорта) па чак имају и своје уметничке галерије, фондације преко којих праве акције за поправку старих спортских терена, имају своје часописе и све остало потребно да се уз високу видео продукцију навуче још који кладионичар на пошаст зависности од кладјења, где ће занешени несретник понекад и добити и зарадити добре паре али ће и дуплирати који улог… а онда је скоро па једина вероватноћа да ће га уз остале повезане токсинске примамљивости и адикције пратити малери и животна несрећа све до самог суноврата личности.
Мање више сви знамо да кладионице упропастише велики проценат наше популације, претворише људе у некакве кладионичарске распуштене зомбије. Касно је већ да се мисли на морал, добробит или примерен закон, јер сад су то већ пребогати спонзори разних „великих фирми и људи“ заступљени у свим медијима и страницама са својим кладионичарским понудама награда као навлаком за упропашћавање живота, јер кладионице данас, бар код нас, пишу и бришу законе тј. сви они људи који су некако повезани са тим бизнис гротлом.
Овај живот је пун губитака али кладионичарске понуде и евентуалне добитке, услуге или спонзорства су нешто што увек треба одбијати што даље од себе, не бити у том вртлогу пропасти, јер изашао ти из кладионице као губитник или добитник свеједно си бар делимично упропаштен, макар био газда те кладионице који зарадјује пуно пара. Ни у каквом контакту са кладионицама!
Посебно не у комуникацији и сарадњи јер играш ли се са злом зло ће те и разиграти, рекламираш ли зло зао ћеш и постати или ћеш бар неког трећег упропастити јер си већ постао несвесни војник тог зла, иако ниси имао ту намеру. Ако не за живота сватићеш то већ некако после, највероватније у претешким мукама које си рекламно или како већ и наметао другима да у муку загазе.
Кад си свега тога свестан, онда је срамно чак и само навијати за те разне војнике или тимове кладионичарског зла. То што су људи из спорта спонтано и добровољно увучени у кладионичарски матрикс, то не оправдава нас остале и реално су заслужили бојкот навијања и гледања мечева.
Живот јесте пун и губитака и разних понуда, па треба избећи бар оне очигледно црне по сваког од нас, а не попут неких познатих јавних фаца углавном из спорта, естраде и уметности који су се већ доказали на свом терену, сцени или даскама које живот значе али су пали на испиту хуманости пред кладионичарским рекламним понудама и тако разоткрили своје право лице.