Бројеви 24, 21, 19, 17, 14, 8 нису низ који би вам неко рекао да попуњавате за добитак на лотоу. То је низ за чисту срећу, радост и љубав, благодет и благослов породице Ранђић. То су године колико имају Константин, Јелена, Милица, Данило, Димитрије и Ксенија, деца Љиљане (49) и Миливоја Ранђића (54).
Свежа, ведра и насмејана Љиљана је психолог. Она се и ван куће бави децом, развојем раног читања, развојном неуропсихологијом, психолошком проценом, дислексијом и професионалном оријентацијом.
У њеном животу ништа није било брзо и кусо, па је студије завршила после више од деценије, упоредо је била скоро пет година трудна, а десет година неговала, дојила, бдила… Те године, од 24. до 40. биле су за њу најпродуктивније и најемотивније, а чак је током једне трудноће успела и да положи вожњу.
– Шалимо се ми много, имамо заиста неки лежеран однос према свему у животу, јер не мислим да све треба схватати преозбиљно. То и помаже у одређеним ситуацијама. Када ме питају како се носим са шесторо деце, ја кажем да то за мене није шесторо већ: Константин, Јелена, Милица, Данило, Димитрије, Ксенија. Свако од њих је прича за себе – различити дарови, темперамент, свако изискује различит приступ. А опет – у кључним тачкама све нас сабира једно. За нашу породицу то је Христос и црква посреди нас. Средња кћерка је скоро рекла како и нису испали тако лоши – али не толико захваљујући нама, већ сматра да је литургичност и покушај да живимо пут, истину и живот било то што их је градило – прича нам Љиљана.
Кушет кола у 56 квадрата
Она додаје да често причају деци да ниједно од њих није планирано, али је жељено.
– Константин данас студира филозофију у Новом Саду и он једини више није у родитељском дому, ми остали смо и даље под истим кровом. Јелена студира лингвистику, Милица композицију, Данило је ђак 13. гимназије, а Димитрије и Ксенија су основци – на крају и почетку циклуса – прича за „Магазин” шестострука мајка.
Многи мисле како је кључ за вишечлану породицу беспрекорна организација, ред и дисциплина, али и није баш тако. Признаје да није имала неку посебну унапред смишљену, ефикасну тактику и стратегију у одгајању деце. Прво дете добили су као млад брачни пар у стану рођака њеног супруга.
Уследиле су селидбе и изнајмљивање станова, а до најмлађе Ксеније живели су на Новом Београду у 56 квадрата. Тек касније сместили су се у кућу у Сремчици која је по мери ове породице. Љиљанини родитељи Миле и Мира с братом Младеном одселили су се у Аустралију када је Константин, први син, имао око годину дана. Нису били ту да прате како унуци расту и помажу у томе, али су из далеке земље помагали како финансијски, тако и дубоком вером у младе људе који су се одлучили за живот који, чинило се, превазилази њихове снаге.
Мањак простора диктирао је и понашање, али је и довео до њихове невероватне блискости и повезаности.
– Био је то изазов за све нас, али деца се данас радо сећају многих детаља. Било је свега, па и нервозе, али они памте то заједништво, јер смо практично стално били ту једни уз друге. У шали кажем да сам децу одгајила у кушет колима: то је била спаваоница, кревет на спрат и преко пута њега још један. У дневном боравку били смо ми остали – присећа се.
Љиљана је студирала психологију и усклађивала обавезе око деце.
– Дечје потребе нису увек исте у исто време. Једни треба да спавају, неки да раде домаћи… С неким би само требало да се поиграм, да их прошетам, али нема ко да пристави ручак који треба да сачека децу – каже Јелена и прича како се све довијала: обуче децу, спреми их, спусти испред зграде и отрчи кући да припреми бар део ручка, па онда одмах трчи доле с њима. Највише се тада ослањала на кћерку која је била други, трећи разред – она је чувала остале.
Често данас о најстаријој ћерки каже да је од малих ногу научила да чува децу, што данас ради уз факултет.
У преломним и критичним фазама несебична помоћ и подршка долазиле су од свекрве Јелке – била би тада с њима, иако живи у Чачку. Полагање испита уз подизање деце такође је било уз њену подршку. Љиљана признаје да се тек од четвртог детета „осмелила” да призна како јој је потребна континуирана помоћ, најпре једнонедељна, касније и два, па и три пута недељно. У помоћ је прискочила тетка Боса, мајчина најмлађа сестра. Деца чак нису ни све време ишла у вртић, једноставно било је лакше да једни другима праве друштво код куће.
И наравно, увек је ту била подршка супруга.
– Његов посао сви смо доживљавали као службу, служење и приношење Светом Сави, Светом Симеону, а Хиландар је био свеприсутан у нашем дому – каже она.
Диплома после четвртог детета
Студирала је дуго из разних разлога, али је била истрајна. Имала је фазе пада, али је научила да ради сваки дан помало. Било је дана када је седела, дојила и читала постере које је лепила по кући. То је била тактика, јер није желела да одустане.
– Завршила сам факултет после четвртог детета. Имала сам 24 године кад сам се удала и почела да рађам децу. Прекретница ми је била кад сам родила најстарију ћерку, она је била друго дете. Велика подршка била ми је Олгица, мама с којом сам се упознала у породилишту. Она је била на студијама медицине и већ после два месеца почела је да спрема испите. Била сам у шоку. Питала сам је како успева, и пошто смо ми верујуће породице, лепо ми је објаснила. Треба да се учи свакога дана, некада сат, некада само пола, уз обраћање: ево теби, Боже драги, ја толико могу. А, када будем спремна, пријавим испит – објашњава Љиљана модел који се показао успешним, јер је дипломирала 2007. после 14 година студирања.
Похвалила се како су Олгица и она дипломирале готово у исто време. Заједничко им је и то да обе имају шесторо деце, а Олгичин супруг је свештеник.
Љиљана открива једну дивну истину: да породица постаје сваки пут нова породица с новим рођењем детета. За партнере, а онда и за свако дете мењају се улоге, везе, односи, успоставља се нова хијерархија. Наравно, принова у породици је увек изнова и тест за све чланове.
– Свако дете је на свој начин то проживљавало. Памтим кад сам родила Милицу, треће дете, а Јелена је имала две године и навикла је да се заједно успављујемо. Беба коју је требало дојити то је променила па би се Јелена склупчала код ногу са својим јастуком и спавала. Није било лако, али сада када су одрасли, сви су благодарни што имају једни друге – каже наша саговорница.
Док је одгајала децу и студирала, Љиљана је доста читала духовну литературу, била је на размеђи између духовности и психологије. Искрено каже да јој истине из уџбеника о људској природи нису помогле.
– Психологија ми није много помогла у мојој породици. У неким тренуцима, да нисам црквена, упала бих у неки доживљај безизлазности. Било је ситуација када нисам реаговала адекватно, што је била последица различитих фактора: умора, превише информација, немоћи, па и незнања. Догодило се да сам током једне трудноће, пратећи шта на телевизору гледају моја деца, тада од 9, 6, 4 и 2 године – узела маказе и пресекла кабл укљученог ТВ. Од тада до данас немамо ТВ у кући. То је био импулсиван, али прави потез – уверена је наша саговорница.
Систем раног читања
После дипломирања Љиљана је радила у једном логопедском центру, а 2012. родила се идеја о раном читању. Читала је и проучавала постојеће теоријске моделе, истраживања, дидактичка решења и пет година потом идеја је сазрела. Љиљана је осмислила Алго систем, аутентичан начин учења почетног читања. Инспирација јој је био принцип „контроле грешке” из Монтесори модела, затим је кренула од истраживања словарица за које мисли да уче погрешно децу словима и читању уз погрешан принцип који изједначује слово и реч (А – авион, Б – балон…). Систем се састоји од картица и смислених цртежа и посебних, пажљиво осмишљених корака како деца кроз игру, а на правилан начин већ у раном узрасту науче да читају. Љиљана верује да је дефинисани старт померен на први разред закаснео, јер је, по њој, право време између 4,5 и 5,5 година, најкасније у шестој години.
Модел је проверен и истраживањима, у сарадњи с Катедром за когницију Филозофског факултета у Београду, на челу с проф. др Вањом Ковић.
Шта је важно у животу
Љиљана поручује да је породични живот и подизање деце заједнички подвиг свих чланова који се унутар овог окриља уче свему ономе што је за живот важно. А то је да сачекају, одложе своје потребе зарад потреба других које су можда приоритетније. Да се заложе за себе, науче да искажу своје потребе, да се посвађају, али и решавају конфликте. Да уваже другога, да послушају, али се и изборе за нешто што им је важно. Али, пре свега – да се уче љубави и да следују истини – а то је за цео живот. У свему томе, важна је супружанска приврженост, разумевање и заједничко ношење терета.
Љиљанин супруг ради у Задужбини манастира Хиландар.
„Знали смо да кроз њега, сви ми као породица, учествујемо у нечем важном, посебно после страшног пожара који је захватио Хиландар 2004. године. Доживљавала сам да имамо Божји благослов и наклоност, јер је сваки члан на неки начин саучествовао у том служењу. И саму идеју, везану за очување ћирилице и читалачке речи кроз Алго систем доживљавам као дар и благослов Светога Саве – каже она.
Магазин Политика
