1. Михаил Глинка (1804-1857)
Сматра се оцем руске класичне музике. Учио је код странаца и интензивно проучавао европску музику, али истовремено један је од првих композитора који је трагао за властитим језиком и жанром у руском материјалу.
Пре Глинке руске опере позајмљивале су стране (углавном италијанске) фабуле и музику. Он је пак створио националне опере које су освојиле јавност и извршиле огроман утицај на наредне генерације композитора, укључујући великог Чајковског. Глинка је први своја дела базирао на руској књижевности, па је тако на основу поеме Александра Пушкина „Руслан и Људмила“ настала опера. Прикупљао је народне песме и музику разних националних ентитета у Русији и користио их у својим делима.
Глинкина опера „Иван Сусањин“ једна је од првих домаћих историјских опера. Композитор је осмислио популарну фабулу с почетка 17. века утонулу у митовима, о томе како је сељак Сусањин направио подвиг, тако што пољским интервенционистима није открио где се крије нови цар Михаил Романов и навео их да лутају шикаром.
Једно од најпознатијих Глинкиних дела „Патриотска песма“ сматра се суштинском у његовим стваралачким трагањима и уношењу у музику појма „руски карактер“. Мелодија „Патриотске песме“ била је руска химна од 1990. до 2000. године.
2. Петар Чајковски (1840-1893)
Музика је за будућег генијалног композитора у почетку била само хоби. Тада га је учила да свира на клавиру једна слушкиња. У детињству је волео Моцарта, а затим постао обожавалац италијанске опере.
Значај који је Чајковски имао за целокупну руску културу без сумње је огроман. У области музике био нешто попут Пушкина у књижевности, створио је призната и широко позната ремек дела у најразличитијим жанровима. Написао је десет опера, три балета, седам симфонија, као и мноштво дела за оркестар и поједине инструменте.
Балети „Лабудово језеро“ и „Крцко Орашчић“ познати су у целом свету, а многе мелодије из ових дела препознатљиве чак и онима који нису пасионирани љубитељи музике. Прослављени Концерт за клавир и оркестар бр. 1, чак, чуо се уместо националне химне, када су се руски спортисти пели на победничко постоље на Олимпијадама 2020. године у Токију и 2022. у Пекингу.
Огромни успех забележила је опера „Евгеније Оњегин“, постављена на сцену императорског театра у Петербургу. Кружиле су приче да је над музиком Чајковског Лав Толстој проливао сузе. Изузетно га је ценио и император Александар Трећи, љубитељ свега „руског“.
3. Александар Бородин (1833-1887)
Био је познати научник и хемичар, а музику је компоновао у слободно време. Иза себе је оставио не тако много дела, али опера „Кнез Игор“ сматра се једном од најбољих у светској музичкој историји.
По мотивима староруског епа из 12. века „Слово о полку Игорову“ Бородин је написао оперу „Кнез Игор“. По духу и атмосфери, једно је од најизразитијих руских симфонијских дела. Ту је све што треба да буде, моћни звук народног хора, народни инструменти и продорне арије-ламентације, у руском стилу.
Заједно са Мусоргским и Римским-Корсаковим, Бородин је био члан композиторске групе „Велика петорица“. Себе су сматрали следбеницима Михаила Глинке и настојали да у музику унесу националне руске идеје.
4. Модест Мусоргски (1839-1881)
И Мусоргски је био члан „Велике петорице“, а његова дела имала су изразите националне одлике. Био је официр, радио као пијаниста, а као композитор није озбиљно доживљаван. За живота на сцену је постављено само једно велико дело музичарево, опера „Борис Годунов“, настала према трагедији Александра Пушкина.
Многе своје идеје Мусоргски није реализовао до краја, чиме су се после његовог одласка други бавили. Тако је, рецимо, било са једном од његових најпознатијих опера, „Хованшчином“, о устанку стрелаца и кризи власти с краја 17. века. На сцену је постављена тек после композиторове смрти.
За многа дела Мусоргског оркестрације су писали други композитори. Сматрало се да му то није била јача страна. Ипак, он је оставио изузетна дела за оркестар, као што је рецимо оркестарска композиција „Ноћ на голом брду“.
5. Николај Римски-Корсаков (1844-1908)
Римски-Корсаков је био важан члан „Велике петорице“ и у многим делима интерпретирао фолклор и руску културу. Написао је велики број симфонијских дела, као и петнаест опера. Најпознатије су „Снежана“, „Садко“, „Бајка о цару Салтан“ (оркестарски интерлудиј „Бумбаров лет“ познат је у целом свету).
Римски-Корсаков је био музички критичар и теоретичар, помагао је другим композиторима да уреде своја дела и пишу оркестрације. Поред тога био је један од најталентованијих професора музике у деветнаестом веку и годинама предавао на Санктпетербуршком музичком конзерваторијуму. Многи његови ученици постали су истакнути композитори. Међу њима су Александар Глазунов, Михаил Гнесин, Сергеј Прокофјев, Игор Стравински и многи други.
6. Александар Скрјабин (1871-1915)
Сматра се претечом авангарде у музици. Скрјабинова дела била су врло сложена и интелектуална, пуна симболизма. Композитор мистик веровао је да његова уметност утиче на промене у свемиру и сматрао да се може створити мелодија која ће изазвати апокалипсу.
Најпознатије су три његове симфоније за оркестар, као и музичка поема „Прометеј“. У њеној партитури Скрјабин је свакој ноти одредио боју, поставши на тај начин пионир музике у боји. Имао је редак дар синестезије, сви тоналитети у његовој перцепцији имали су одређене боје. Осим тога, приликом извођења својих дела примењивао је динамичко осветљење у боји.
7. Сергеј Рахмањинов (1873-1943)
Ученик Чајковског, Рахмањинов је почео да свира на клавиру са четири године, а своју прву оперу поставио је са деветнаест година. Његови дугачки прсти су покривали 13 интервала на клавијатури (распон од 30 центиметара). „Ја сам 85 одсто музичар, у мени има само 15 одсто човека“, говорио је.
Рахмањинов је после револуције 1917. године емигрирао у Сједињене Државе, и тамо остао наредних 26 година, све до смрти, где је и постао познат. И поред тога слови за једног од најизразитијих руских композитора.
Најпознатији су његови клавирски концерти за оркестар. Концерт бр. 3 један је од најчешће извођених његових дела (и величанствени клавирски концерт).
8. Игор Стравински (1882-1971)
Светску славу донела су му три балета које је написао за „Руске сезоне“ Сергеја Дјагиљева почетком друге деценије прошлог века „Жар птица“, „Петрушка“ и „Посвећење пролећа“. У тим делима интензивно је користио фолклорне теме, изузетно популарне у то време код авангардних уметника.
Касније се одушевљавао неокласицизмом и стилизацијом старих барокних и романтичарских мотива, написао балет у италијанском стилу „Пулчинела“, оперу „Цар Едип“ и мелодраму „Персефона“. Касније његово стваралаштво (често критиковано) било је везано за експерименте и сложену технику „додекафоније“.
Иако је композитор емигрирао из Русије пред почетак Првог светског рата (живео у Европи, а затим се на почетку Другог светског рата преселио у Сједињене Државе), до краја живота сматрао је себе руским композитором. У Москви и Лењинграду одржао је концерте 1962. године.
9. Сергеј Прокофјев (1891-1953)
Балети, опере, симфоније, концерти, кантате, али и филмска музика. Сергеј Прокофјев био је један од наплоднијих руских композитора двадесетог века. Као и Стравински писао је балете за Дјагиљева. Годинама их је био глас о стваралачком ривалству.
После револуције Прокофјев је отишао из Русије. Формално налазио се на службеним путовањима и гостовањима, да би се тридесетих година прошлог века вратио у СССР. Једно од његових најпознатијих дела, написаних непосредно по повратку била је симфонијска бајка „Пећа и вук“.
Публика у СССР-у гајила је велику наклоност према музичару, а био је и лауреат бројних државних награда. Балет „Ромео и Јулија“ постао је један од најпопуларнијих у двадесетом веку.
10. Дмитриј Шостакович (1906-1975)
Један од најталентованијих композитора двадесетог века, уједно и најкомпликованијих. Био је номинован за Оскара за адаптирану музику (Модест Мусоргски, екранизацији опере „Хованшчина“), као и за награду „Греми“ за симфонијска дела.
Целог живота борио се против совјетске цензуре. „Збрка уместо музике“, тако су совјетски критичари писали о Шостаковичевој опери „Леди Магбет Мценског округа“, после чега је био изложен прогону.
