Хозроје, персијски краљ, није поред себе имао ниједног саветника који би му отворено рекао истину. Желећи да има некога који би му отворено н слободно говорно. био је одушевљен кад је чуо за неког старца Елаима, који је писао књиге и у њима приказивао голу истину. Он одмах пошаље по Елаима и позове још девет својих највернијих слугу и рече им: „Одговорите ми отворено шта мислите о мојој слави? Ономе који ми каже истину обећавам прстен са дијамантима“. После ових речи, он им покаже 10 прстена украшених дијамантима. Девет његових слугу, један за другим, дизали су га у небеса. као највећег владара и хероја историје. Свакоме од њих краљ је дао по један прстен. Само је стари Елаим ћутао. Kад га је краљ запитао зашто ћути, зар не жели да добије прстен, старац је одговорио: „Може се купити ласкање, али не истина. Истина се не продаје“. – „То ти је добро, али реци ми отворено шта ти мислиш о мени?“ запитао је краљ.
– Ево шта мислим. Ти си мој господар и мој краљ, али при свему том смртан човек, кога је Бог створио да усрећи своје поданике.
Ове речи испуниле су краља радошћу. Он старцу није дао прстен, али га је замолио за његово пријатељство. Сутрадан он је запитао своје службенике како им се допадају прстени.
– Прстени су нам дражи од живота, али морамо рећи твоме величанству да вам је трговац подвалио.
– Kако то? запита краљ.
– Дијаманти су лажни, одговоре они.
– Мислите ли ви да ја то нисам знао? Запита их краљ смешећи се. Ви сте ме обасули лажним хвалама, а ја сам вам платио лажним камењем. Вратио сам вам само истом мером. – Од тога дана престало је ласкање на двору Хозројевом.
(Спираго, 739, стр. 334–335).
