Стала сам последњи пут пред стару сликовницу
и исповедила се шапатом:
верујем у пролеће љубави и његове бујице,
верујем у небеса лепоте,
верујем у душу дуге, праскозорја и сутона,
верујем у антене што их носим у сновима,
верујем у слутње, стрепње и наговештаје,
верујем у призвуке,
верујем у болове који се зорама лече,
верујем у срца која може све ранити,
верујем у сећања на детињство омађијано,
верујем у радост праштања,
верујем у безазленост људи, змија и звери,
верујем у невиност првих грехова,
верујем у часовник што куца у земљином средишту,
верујем у духове који живе у осмесима,
верујем у васиону срца која се буде,
верујем у неповратност и растанке крај вода,
верујем у реку заборава и њену бесконачност.
