Да ли тако можемо да назовемо начин организације црквених сабора демократије? Православни експерти су категорички против тога. „Реч „демократија“ звучи веома политизовано“ – каже протојереј Георгије Митрофанов. Наш саборни систем – није наравно демократија због тога што на Сабору без обзира на пројављивање расположења свих слојева народа, како је и било утврдјено на Сабору 1917. године, одлучујући глас по најважнијим питањима и даље припада јерархији“.
Свештеник Иља Соловјев је убедјен да ће „еталон црквеног живота за нас увек бити такво устројство, које је описано у књизи Дела Апостолских: сва или у крајњој мери најважнија питања решавана су у духу љубави. Такав је закон црквеног живота и том закону треба да буде потчињено и црквено управљање на свим његовим нивоима – од парохије до Помесног Сабора. То је та посебна област моралног односа људи, у коју не треба преносити појмове или карактеристике позајмљене из спољних сфера – политичке или правне. Црквени Сабор и државни парламент су различите ствари и супротстављати саборност Цркве демократији уопште нема основа. У Цркви је – љубав, а у парламенту – демократија“.
Делегате Помесног сабора Белгородске епархије јеромонах Агафангел (Белих) сматра да „демократија представља спремност да се прихвати одлука путем обичне аритметичке већине гласова, подразумева присутност опозиције, плурализам погледа и борбу партија. Саборност је сагласност у Духу Светом, спремност на одрицање од својих жеља и прихватање одлуке, која није наметнута политехнологијама, већ представља синергију Светог Духа и саборног разума. И ми треба чврсто да верујемо да ће на Сабору царовати љубав и да ће се сви учесници Сабора трудити да траже само оно најбоље“.
Али због чега и поред таквих стремљења ка сагласности у Духу Светом, ка љубави и саборној мудрости, пред почетак Сабора присталице неких кандидата на патријаршијски престо су направили праву војску компромата, окривљујући непожељне кандидате те за екуменизам, те за фалсификацију пресаборних избора, те још нешто? Јеромонах Агафангел је уверен да је такво „медјусобно поливање прљавштином веома корисно, иако има веома изражен антимисионарски ефекат. Човек који би у предсаборно време пожелео да сазна о хришћанству из црквених СМИ-а, добио би о њему довољно дивљу представу. Корист се састоји у томе што како знамо у нашој овоземаљској Цркви има много проблема. У Руској Цркви основни проблем је повезан са јаким притиском на Њу од стране државе. И предсаборно време је слично пуцању гнојног чира. То је почетак катарсиса који даје наду на обновљење црквеног живота“.
Са руског превела Редакција ЧУДО
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nsad.ru
