Иако су га укућани молили да не иде због короне, старина никога није послушао
Данима пред Васкрс било је у кући Kовачевића испод Златибора разговора, али опрезно са дедом Срећком (94), најстаријим у кући, о одласку у цркву на Васкрс. Укућани су покушали да му кажу да ове године не би требало ићи у цркву због вируса, препорука власти и доктора… – Ја у цркву морам, постио сам, спремио се за причест – рекао им је деда.
У недељу, још сунце није било ни изашло кад се деда вратио из цркве, нико у кући не памти да га је видео тако срећног, подмлађеног… – Никад срећнији у животу… Био сам на литургији, причестио се, помолио се Богу за све у кући, да нас бог спасе, да нам да здравља и живота, берићета, вратио се пуна срца и пуне душе – рекао је деда Срећко.
Признаје, било је мало стрепње да га на путу до цркве не сретне полиција: – Отишао сам у четири ујутру, помрчина, поранио, док милиција не ступи на дужност… У цркви баш мало народа, а опет довољно да се богу помолимо да нас сачува и од овог зла.
У своје 94 године запамтио је, прича, много тешких година, и време Другог светског рата, и комунисте, али не памти да је пропустио да се причести за Васкрс. – Тешко је бивало, али се увек постило, и кад се на кукурузном хлебу живело, увек се у цркву ишло и увек богу молило. Kоме другом ако не њему. Увек кад је било тешко, ја се окренем ка истоку, поменем бога и царство небеско, Богородицу, крсну славу и свеце и буде ми лакше. Тако и сад, јесте тешко, али било је и теже, па смо преживели, све с божјом помоћи и никако другачије – казао је деда Срећко.
У време короне деда помало чува овце по обронцима Златибора, прошета по брдима, радне понешто око куће… – Богу хвала, код нас у селу, у околини, тог вируса нема. Ову пошаст схватам само као божју казну. Опомиње нас бог да смо много забраздили, да треба да будемо бољи људи, да више водимо рачуна о себи и деци, породици, да не трчимо само за парама. Ово јесте опомена, ко схвати – схвати, ко не схвати, ко зна да ли ће бити следеће опомене – вели деда Срећко.
Kурир