Пре неколико година једна Српкиња, дошавши из Аустрије, покушала је отворити женску школу и Сарајеву. Међутим, она није могла живети и обучавати девојчице бесплатно, јер нико, па чак ни сами богаташи не хтедоше плаћати за школовање својих кћери.
Овако су размишљали босански трговци ( не заборавите да су то људи који су по неколико пута били у Трсту, Бечу и Лајпцигу) :,, Зашто дјевојка треба да иде у школу? Чим научи читати и писати, прво ће момцима слати љубавна писма.
“ Ја не измишљам него наводим оригиналне речи Сарајлија (аутор говори о сарајевским Србима). Кад тако мисле богати сарајевски трговци, онда није чудо што се код њих не може одржати женска школа.
Зато је и тешко у целом Сарајеву међу православкама наћи десетак жена које знају читати. А у Пећи је женска школа основана пре две годуне и њу сада похађа 40 девојчица. Једна сиромашна удовица, попадија Катарина Симић, посветила је цео свој живот томе позиву.
Она је од своје куће начинила школу и бесплатно учи девојке читати црквене књиге. Она их учи и писању и женском ручном раду. Целокупни хонорар који она захтева од пећке општине толики је да њиме може подмирити дневну прехрану. „
У време писања овог текста и Сарајево и Пећ су били под турском влашћу.
Александар Ф. Гиљфердинг (1831-1872) – руски путописац
Одломак из књиге,, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“
