Рођењем смо кренули на два животна путовања: биолошко, овде на земљи, и оно које води у Небо.
Почињемо на ова два паралелна курса којима идемо хтели то или не, пошто су оба напредовање у времену.
Прво путовање има специфичан крај у неком тренутку у времену који ми не знамо, али само Бог, наш Творац, зна.
Други је вечан и води у вечност.
Од детињства нам родитељи и учитељи обезбеђују први пут, како бисмо што безболније корачали њиме, са повећаним знањем и добрима; како бисмо уживали у променама, авантурама и искуствима са којима нас живот испуњава.
Други, вечни, требало би да нам буде приоритет, али, авај, нас то врло мало занима, ако и толико.
Али, успех на првом путу претпоставља бригу о другом.
Најосновнија намирница која нам је потребна је вода.
Не можемо да живимо без воде.
Жеђ је императивна потреба.
Дакле, сви путници носе са собом чутуру воде, јер их зној потрошен на животном путу ожедни. Путовања којима се крећемо никада нису равна и глатка. Постоје успони и падови, кршевите планине, јаруге и суве, пешчане пустиње. Терају нас да се пењемо преко стена, провлачимо усред трња, жбуња и шибља.
На свакој станици дижемо чутурицу и пијемо воду да утажимо жеђ. Али, садржај се убрзо испразни и морамо пронаћи друге изворе воде ако желимо да наставимо својим путем.
Настављамо и тражимо чисту воду, воду која ће нас обновити, воду живота, јер ћемо изнова и изнова жеђати и нећемо престати да пијемо док не дођемо до краја нашег пута.
За наше прво путовање, живот на земљи, покушавамо да обезбедимо да увек имамо воду или да пронађемо изворе на путу.
Међутим, шта ћемо са другим путовањем?
Зашто смо тако равнодушни?
Зар се о томе не бринемо?
Неко да, неко не.
Ипак, када нађемо воду вечности, никада више нећемо бити жедни. Са њом ће животни пут бити пријатнији, нећемо се осећати сами на путовању и уживаћемо у сваком јединственом тренутку, гледајући га са вечног пута, а не са овог пролазног.
Ко може да нам обезбеди ову воду?
Само Христос, који нам у отпусној песми за средину Педесетнице каже: „Жедни нека дођу к мени и пију“.
Само онај који каже: „Они који пију ову воду неће ожеднети довека“ (Јн. 4, 14).
Шта Христос тражи од нас путника?
Он тражи да му, као Самарјанка, кажемо: „Дај ми ту воду да не жедним“ (Јован 4, 15).
Могло би се поставити питање да ли ћемо наћи Христа на свом путу.
Али, он је са нама све време.
Ми смо ти који га не видимо, не тражимо га.
Да би спасао жену, направио је дуг пут од Јерусалима до Самарије, не марећи за врућину, напор и зној. Кад би само могли да га виде данашњи лидери, гувернери и тајкуни, богаташи са својим сјајним лимузинама. Они не иду путем, нити траже јадног Назарећанина који је тамо са њима. Не покушавају да се упореде са једноставношћу његовог живота.
Није имао кола која су вукли поносни коњи, него је рекао да: „Лисице имају рупе и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу да прислони“ (Мт. 8, 20; Лука 9, 58).
Видимо га како хода као најсиромашнији од сиромашних, како се мучи десетинама миља, прелазећи равнице и планине да би стигао до Сихара и напојио жедну Самарјанку.
Ради једне душе Господ је устао са својим ученицима и напустио Јерусалим да би отишао у Самарију. Да, за једну једину душу прешао је тако велику удаљеност, иако је она била кратка у односу на другу коју је већ направио: од Неба до земље, да би постао човек, када је савио небеса и сишао (2. Царевима 22, 10; Пс. 17, 10).
Христос се очовечио, пострадао и распет је да би спасао једну грешну душу.
Другим речима, да је на земљи постојала само једна жедна, грешна душа, само због њих би добровољно претрпео све, као што је пљување, бичевање, трнов венац, пурпурни огртач, и изнад свега, смрт на крсту.
Све то да би утажио њихову жеђ, да их одведе са пута греха, да их спасе из руку Сатане и да им подари спасење у вечном блаженству.
Вода која нам је потребна за наше друго путовање није материјална.
Нематеријална је.
А Христос нам је даје бесплатно из извора своје доброте, своје љубави према нама.
Када је тражимо, он вољно прелази хиљаде и хиљаде миља да дође и утажи нашу жеђ.
Треба је тражити од њега, као што је то тражила и Света Фотенија, Самарјанка, када је рекла: „Дај ми ту воду, Господе“.
Тада ћемо с радошћу наставити свој пут, и овај пролазни и онај у вечност, са јасним сазнањем да не ходимо сами него са Оним који нам је рекао: „Без мене не можете ништа“ (Јн. 15, 5).
И ова вода његове благодати и милости утажиће не само нашу жеђ, већ и жеђ других душа које не знају за његово постојање.
Постаћемо апостоли, као и Свети Фотенија.
Постаћемо проповедници, свако у свом кругу, у свом дому, у свом комшилуку, на послу, у школи, у својој домовини и на другим местима далеко од ње где има безброј душа презрених од света и исцрпљених од њиховог путовања кроз туге и искушења живота.
Треба да им приђемо и, ако им донесемо олакшање говорећи им да је Христос извор воде живе и да ко год је пије никада више неће ожеднети, онда ћемо на свом путу у вечност бити благословени и радосни.
Нећемо осећати умор и имаћемо духовно задовољство сазнајући да смо у друштву других душа које због „живе воде“ (Јн. 4, 11) више не жедне.
Др Хараламбос Бусиас
ИЗВОР: https://pemptousia.com/2022/11/two-paths/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 05.12.2022.
