Човек на животна искушења, проблеме и невоље, на „слом“ својих животних планова и ишчекивања може да одговори на два начина.
Први начин је да се повуче у себе, осами, изолује од ближњих, да би могао да се „усредсреди на своју тугу, жалост, незадовољство, бес. Он тада избегава општење са другима, сажаљева се, очајава. У том стању он почиње да се „храни својим болесним осећањима и мислима. Такво 6олесно духовно стање може довести до душевних, а онда и до телесних обољења.
Други одговор на животну кризу је супротан првом. Човек на унутарње незадовољство, страх или тугу у том случају одговара интензивирањем друштвених контаката и спољашње забаве, стално излази у провод са друштвом, весели се, преједа се, опија се, одаје се телесним уживањима. Он чини све само да не буде сам са собом у својој кући, да би заборавио на своје незадовољство и тугу. И овакво духовно болесно стање, наравно, човека доводи до душевно-телесних обољења.
Оба одговора су погрешна, јер у оба случаја човек не тражи решење тамо где оно једино и јесте: у вери и уздању у Бога, у смиравању пред вољом Божијом и у предавању Му свим бићем својим. Бог никада не оставља човека, Бог никада неће разочарати човека. Тек у светлу свог обновљеног односа са Богом, човек може да сагледа и превреднује свој живот, све своје односе са људима, са светом око себе, да се ослободи поробљености, свим оним што је пролазно, нестално, трулежно по речи Апостоловој: „Стојте дакле у слободи којом нас Христос ослободи да не дајте се опет у јарам ропства ухватити ( Гал 5, 1)
Духовни живот у свету без Христа
