Васкрсење Христово, фреска, манастир Високи Дечани, око 1340.У току је васкршњи пост, који је најважнији од четири постојећа и води порекло од самога Исуса Христа, сина Божијег рођеног „од Оца пре свих векова” и од Пресвете Богородице на почетку Христове ере у време римског цара Октавијана Августа. Пострадао је у доба Октавијановог наследника цара Тиберија, у време намесника му Палестине Понтија Пилата, који је, како су записали Тацит и други с апостолима, дао распети на крст Исуса Назарећанина у 33. години.
Христос је васкрсао трећег дана, као Син Божји, богочовек, победио је „смрт, грех и сатану”. На Тројице је послао Духа Светога, основавши своју Свету Цркву, коју ни врата адова неће надвладати, и заповедивши ученицима: „Идите у свет и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио: и ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.” (Мт 16, 18 и 20, 19–20)
Прошло је 20 векова, а Црква Његова преживела је робовласнички период, феудализам, капитализам и социјализам с комунизмом, који после револуција 1789. и 1917. одлази у архив прошлости, па и нови светски поредак. Надживеће их Православна црква Христова непобедива, у коју се улази крштењем. У минулим вековима од Свете Браће, а особито од Светог Саве, за доба „светородних Немањића”, Лазаревића, Бранковића и других династија, Срби су били крштени у светосавскоправославној вери, чак и у тами петовековног ропства, па и за време Карађорђевића, Обреновића и Петровића. Нажалост, после 1945. године, у доба растућег безбожништва, система су људе нагонили „да похуле веру прађедовску” Немањину, Савину, Душанову, Лазареву, Карађорђеву, Св. Василија Острошког, Петра Цетињског и других узорних Срба, „заробивши себе у туђину”. Од те пошасти, када „очеви једоше кисело грожђе, синовима (нама) трну зуби”.
У „Небеској литургији”, кроз уста Српског Николаја, довикује нам Свети Сава: „Волео бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате!” То јесте: „да се обоже, сложе и умноже”. Зато пост и молитва, појединачно и на светим литургијама саборовањима, јесу „два крила душе човечије, што човека у небеса дижу”. У време поста посебно, као и свакодневно кроз живот, човек треба од зла да се клони, а добро за душу да чини постећи – оком од оштра погледа, језиком од рђаве речи (оговарања), руком и ногом од погрешна хода, јер „блажен је муж који не иде на сабор нечестиви” (први псалам Давидов).
Није нам узалуд Свети Јован Златоусти поручио: „Послушајте ви Бога у заповестима Његовим, да би Бог нас послушао у молитвама нашим”. Христос Бог је у првом веку чуда чинио: буре и ветар утишавао, слепе, глуве и парализоване лечио и мртве васкрсавао. „Верујте у невероватно”, учи нас Св. Николај Жички и Охридски, што је људима немогуће, Богу је све могуће.
Па и они који нам отимају Свето Косово и Метохију, светиње уништавају и народ прогоне, и за њих се треба Богу молити, поучавао је свјатњејши патријарх Павле. И пророк Божји Исаија 800 година пре Христа зборио је као да је јуче рекао: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слаткога горко… који правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду” (Ис 5, 20 и 23).
Христос је рекао: „Благо прогнанима правде ради, јер је њихово Царство небеско”. А управо се то дешава православнима и нама Славеносрбима.
Протојереј др Александар Средојевић
Политика
