Ако погледамо достојанство самог Христа, Његово достојанство је самог Бога, и оно је вертикално, али ако обратите пажњу на његов „достајанствен живот“ на земљи, тешко можемо о томе уопште говорити. Од самоће, глади, сиромаштва, увреда, одбацивања и неверовања људи, лупања шамара, трновог венца, „распни га, распни га“, сирћа које му је сунђером дато да пије уместо воде у тренуцима распећара на Kрсту, мученичке смрти (после које је васкрсао), може се рећи да је то назовимо „достојанство“ гледано из искључиво хоризонталне преспективе по прилично понижавајуће и бедно.
У том смислу било да су у питању рани хришћани чије смо муке могли огољеније да видимо кроз читање, или да говоримо о аскетици која је бескрвна жртва (мада и то не мора увек да буде тако, и дискутабилно је да ли је лакше 20 година тешке аскетике или донекле кратка смрт хришћана који је бачен у чељусти лавова), у налажењу одговора увек требамо да гледамо у самог Христа, јер се један мали део Његовог пута пресликава на молитвеника и аскету који га тражи и који путем преображења и голготе постепено и на болне начине почиње по мери свог крста да на Њега личи.
У том путу преображења увек је присутна једна доза туге и радости, које могу бити наизменичне а некада и истовремене као један парадокс који у себи у исто време садржи Божанску Славу, бића и светлости самог Бога који делује кроз молитвеника, и такође насупрот тога једну велику беду и различите врсте испаштања. Због тога је пут преображења обрнуто пропорцијалан складном и срећном животу (колико је на овој земљи могуће бити срећан и живети без насумичних трагедија и губитака), док је Божија благодат и искуство самог Бога увек директно сразмерно страдању и бедама које молитвеник трпи, и те две супротности се преплићу и прате константно на том путу ка Христу.
Пошто сам процес преображења подразумева унутрашња умирања, сам молитвеник мора бити стављен у стања која су јако близу његовом распадању и пропасти да би могао да доживи најдубље спознаје себе, али уједно и ту врсту унутрашње смрти у којој се изнова рађа (и то не само једном већ много пута), и то је принцип који се простирао кроз историју целог нашег хришћанства и аскетизма. Наравно такав пут може да има велике опасности, јер ако аскета који иде таквом стазом са ње скрене и направи неке фаталне грешке, исходи могу бити или његова пропаст (могуће и у вечности), или једно осиромашење од Бога и његових нестворених светлости после чијег искуства таквог подвижника ништа на овом свету више не може нахранити и заситити док је жив. Може се десити и поновно обнављање односа са Богом кроз покајање и Божији опрост, али докле год је то јединство прекинуто тај аскета ће увек тумарати као очајни Адам који вапи у потрази за својим изгубљеним рајем.
Тај пут молитве ако се њиме правилно иде, заиста човека води ка једном духовном и вертикалном достојанству, јер му он преображава све оне страсти и зла која га уједно понижавају, али са аспекта хоризонтале, пошто му тај пут узима примат у односу на његов цео живот и све што молитвеник има, а са собом носи различита страдања и велики број искушења, хоризонталан живот једног аскетика, најчешће је по прилично сиромашан (иако не говорим о томе са аспекта материјалног што не мора да буде случај). Довољно је да погледате колико аскетика имају различите болести (од којих се мени барем чини да су аутоимуне најчешће, јер оне настају обично психосоматским путем и од екстремних стресова), колико их несрећа сналазе далеко чешће и у често неупоредиво јачем интензитету од обичног верника (на страну оних унутрашњих искушења за које смо ми слепи и о којима они најчешће ћуте), може се рећи да на неки начин бива очигледно да Христов молитвеник, чак и ако живи овај живот, он га је суштински давно изгубио („А ко изгуби свој живот мене ради — наћи ће га“), и то су инсигније великосхимника „на себи носим ране Христове“. Иако такав пут уз сва страдања сам по себи даје предукусе вечности овде и сада, његови прави плодови се ипак убирају у животу будућег века (јер је немогуће овде имати ту врсту јединства и благодати која нам је намењена васкрсом), где је квалитативно постојање аскетика у благодати и јединству са Богом знатно другачије од некога ко се није спасавао у подвизима.
Било би добро питање да ли је аскетика као таква добра, јер есхатолошки свакако јесте, али овде и сада можда и није, или другачије речено да ли треба човек да буде аскетик, јер немале цене очигледно постоје у зависности од мере свога крста где се често испитују крајње границе снаге а утеха није увек присутна, и о томе не треба ћутати (нарочито што паства својим незнањем ствара на обострану штету искривљене слике о духовницима који су аскетици, а и човек који би се заинтересовао за тај пут лако може имати врло нереалну представу тога што сматра да на таквој стази може да добије, што може бити још погубније), али ту универзалног одговора нема. Да ли треба ићи путем аскезе и молитве је нешто што би сваки човек требао да одлучи сам за себе, јер је Христос учинио да смо сами одговорни за своје спасење али и обожење, а ако тај пут активно изаберемо, ми тада приносимо себе као жртву Богу.
Реља Рашовић
