Често се у свакодневном говору ставља знак једнакости између појмова интроверзије и асоцијалности. Међутим, то није оправдано. Kада кажемо да је неко интровертан заправо мислимо на тип личности, на одређену структуру и склоп црта и особина које није потребно мењати у правцу екстраверзије. Интровертна особа прихвата себе као такву и добро се осећа у својој кожи, како сама са собом, тако и у друштву. Адекватно је онда рећи да интровертна особа, као и било која друга, може развити асоцијалност као проблем.
Пракса нам показује да се у случају интровертних личности ово дешава онда када и она сама, као и њено окружење, не прихватају њену интровертност. Најчешће тада долази до тога да она почне да осећа повишену анксиозност у социјалним релацијама, повлачи се и изолује јер перципира да је другачија – јер није оно што окружење високо вреднује. Kада изнова и изнова наилази на питање: ,,Зашто ти ништа не причаш/ зашто си толико ћутљив/-а?’’ особа, у ствари, може развити уверења: ,,Није нормално то што имам потребу за самоћом или тишином’’, ,,Нешто са мном није у реду’’, ,,Лоше је то што се разликујем’’. Та уверења је даље уводе у нездраве негативне емоције. Kако не би дошло до овога, веома је битно да првенствено родитељи током детињства прихватају и разумеју да њиховом детету није потребно да стално буде окружено вршњацима, да му не прија свако, да уме и само да се игра, да има интересовања која се разликују од интересовања друге деце. Тако ће и дете прихватити да нема ничег лошег у томе да буде оно што јесте.
На одређено време асоцијалне могу постати и екстровертне личности, најчешће у ситуацијама када се суоче са повишеном анксиозношћу, паничним нападима, депресијом.
У даљем тексту навешћемо ставке кроз које се може сагледавати и правити разлика између ове две категорије.
Социјалне интеракције. Интровертне особе воле да буду у друштву, али им то није неопходно да би биле срећне и испуњене (за разлику од екстровертних). Оне немају проблем да излазе и упознају нове људе, али преферирају мање групе одабраних, блиских особа. Неће сваког викенда изаћи у провод већ ће повремено остати кући да би читали књигу или гледали филм/серију. Kада оду на журку неће се трудити да буду у центру пажње – то им није потребно. Битан фактор је да ово не раде због стидљивости и анксиозности већ зато што им то представља лично задовољство. Могло би се рећи да њима никада није досадно и да знају да уживају и када су окружени блиским људима и када су сами.
Асоцијалним особама, са друге стране, социјалне интеракције не пријају, преплављујуће су им, пренапорне, бесмислене и радије бирају да их избегну, како би уједно избегли и осећај непријатности. Упуштају се у њих само када је то заиста неопходно, и држе се своје зоне комфора.
Социјалне вештине. Бити интровертна личност не значи немати социјалне вештине. Њихова интересовања су често многобројна те се са њима могу водити разговори на различите теме, и у томе уживају, док су за површне разговоре углавном незаинтересовани и они им представљају већи напор. Интроверт ће, рецимо, радије током путовања гледати кроз прозор јер му то заиста прија него да прича са сапутницима које једва или уопште не познаје. С друге стране, немају проблем да сами иницирају дружење и да позивају блиске пријатеље.
За асоцијалне особе сваки вид разговора представља извор непријатности те га и не иницирају, избегавају да се јављају на телефон као и да се дописују. Окружење их доживљава као незаинтересоване, непријатељски расположене, чудне.
Стидљивост, анксиозност, депресивност. Бити интровертан не значи аутоматски бити и стидљив. Међутим, њихова потреба да буду сами често од стране окружења буде окарактерисана као стид, анксиозност или депресивност. Могу бити тихи, повучени, имати тренутке када су ,,у свом свету’’, али то уопште не мора да значи да се због тога не осећају добро. Интроверти заправо тако ,,пуне батерије’’ и део њихове личности је то да им је након социјалних интеракција потребно и мало самоће.
Асоцијалне особе могу имати интензивно изражену социјалну анксиозност. Међутим, није адекватно за све особе које се суочавају са социјалном анксиозношћу рећи да су асоцијалне јер је значајан број њих свестан проблема са којим се суочава и ради на превазилажењу истог, излажући се социјалним интеракцијама. Нека истраживања показују да битан проценат асоцијалних особа, заправо, не доживљава стид и анксиозност у међуљудским контактима већ да једноставно не желе да се упуштају у њих. То су особе које називамо самотњацима.
Партнерски односи. За интровертне особе партнерски однос је важан. Kао и по питању избора пријатеља, тако су и по питању избора партнера селективни. Потребно им је време да се отворе и повежу, и битно им је да крај себе имају особу која разуме и прихвата како њихова интересовања, тако и њихову потребу да имају одређено време само за себе. Трудиће се да избегавају конфликте, свађу и вику јер су им јако стресни – већина интровертних особа је појачано осетљива и лако је повредити их.
Асоцијалне особе не придају важност партнерским односима већ их посматрају као непотребну социјалну интеракцију, коју је боље избећи.
Мр Анђела Златковић, специјални педагог и KБТ саветник
Ваш психолог
