Остављате цигарете, алкохол, масну храну, шећер, гасите све профиле на друштвеним мрежама, одјављујете све претплате, интернет и кабловску телевизију, решавате се аутомобила и потом више никад не изазивате судбину у саобраћају, дајете отказ, продајете или одјављујете станодавцима стан, пакујете сву неопходну имовину и са неком уштеђевином се селите на планину.
Пажљиво сте изабрали место далеко од индустријских зона, загађења, свакодневног стреса и наравно, ван зоне високог ризика од земљотреса, вулкана, поплава и биолошких непријатеља. Одлучујете да остатак живота водите у складу са природом, у најздравијем окружењу. Привређујете тачно онолико колико је неопходно да имате храну и смештај, вежбате, уредно спавате, дишете најчистији ваздух, једете најквалитетнију храну, мирни сте и безбедни.
Ако сте одлучили да учините све што је могуће како бисте свој животни век продужили до максимума, колико ћете заиста потрајати? Ако одстраните све потенцијалне хазарде по здравље и безбедност, да ли ћете доживети 74 године, колики је очекивани животни век у Републици Србији? Врло је вероватно да ћете доживети европски просек, а ако стварно деценијама истрајете у намери да трајете што дуже, можда и свих 87 година, колики је најдужи просечан очекивани животни век, у Монаку, бар према листи Светске здравствене организације.
Може ли то, некако, дуже? Уз све што вам стоји на располагању да заштите своје тело, а и мало среће да вас не покосе никакве заразе, да вас сасвим непланирано задеси какав рат или да ваше најбезбедније место на свету не погоди астероид, можете да живите и далеко дуже од познатих просека. Но, не битно дуже од 120 година.
У само неколико контроверзних случајева забележени су појединци који су потрајали толико, али то ипак говори да је тако нешто могуће. Али, да ли се може живети и свих 140 година? Нажалост, не. Данас нема забележених случајева да је иједан припадник људске врсте на планети Земљи може потрајати толико.
Зашто постоји овакво ограничење у трајању живота? Имамо ли рок трајања? Да ли то значи да у нама, у начину на који наш метаболизам функционише или у нашим генима, постоји системско ограничење које ником од нас не дозвољава животни век дужи од 120-140 година? Идеја о томе да је животни век програмиран, односно забележен у нашем организму, није нимало нова у медицини.
Но, она је у непрекидном сукобу са једном другом идејом – да дужину живота не одређују гени, него окружење и то не само кроз ризике који би довели до изненадног “неприродног” усмрћења, него да трајање организма зависи од животне средине, интеракције са другим јединкама и уопште, од услова за живот.
Само неколико векова раније, животни век човека је износио између 40 и 70 година. У неким несрећним државама, као што су, на пример, Сијера Леоне или Сомалија, животни век је и данас између 47 и 50 година. Уосталом, очекивани животни век у Србији и развијенијем делу света битно се разликује.
Са друге стране, у живом свету су разлике у трајању живота очигледне. Док инсекти живе свега неколико недеља, корњаче трају много дуже и од човека, мада немају ни болнице, ни социјалну заштиту. Поједине биљне врсте живе и до 1000 година, а неке јединке, конкретно стабла, и битно дуже.
Могуће је да је животни век сваке врсте ограничен хабитатом, односно местом које заузима у екосистему. Најдуговечнији инсекти ће изумрети кад прође њихова сезона и, рецимо, наиђе зима. Друга је опција да је свим организмима њихов животни век забележен у ДНК. Мада нема експлицитног одговора, у потрази за геном који би могао носити код смрти, сазнајемо заправо како и зашто наши организми уопште живе.
Године 1964. два америчка истраживача са Харварда, Ричард Локшин и Карол Вилијамс, проучавали су инсекте и предложили механизам који је данас општеприхваћен у медицини и биологији – концепт програмиране ћелијске смрти. Реч је о томе да поједине ћелије, код свих вишећелијских организама, у одређеним, тачно задатим условима, врше самоубиство, како би тиме омогућиле да организам настави да функционише и развија се.
Ова идеја је касније подстакла откриће процеса апоптозе, што је један од два начина, уз аутофагију, на који се ћелије у телу самоубијају. Мада је програмирана ћелијска смрт данас изузетно проучена, познат је читав врло сложен генетички механизам како се, кад дође тренутак за то, ћелије по кратком поступку самоубијају, нема директних доказа да слична информација, код смрти, постоји и за читав организам.
У потрази за кодом смрти, најчешће је била осумњичена једна генетичка секвенца на људском четвртом хромозому, због које хромозоми спречавају ћелије да се бесконачно деле и живе.
Замисао о томе, наравно, много је старија од историје изучавања гена и ћелија. У српској традицији, на пример, програмирана смрт представља врло чест мотив. Идеја о томе да сваки појединац одлази “кад му је записано” врло је присутна посебно у српским народним приповеткама, а да је то стара замисао, сведочи и славни “Спис о народима” Константина Порфирогенита, у коме се говори како Словени који су у VII веку населили ободне крајеве Византије верују у судбину.
Еволутивно, најчешће се сматра да механизам као што је апоптоза постоји у живом свету бар две милијарде година, од времена кад су настали вишећелијски организми. Иначе, програмирана смрт у ћелијама игра изузетно важну улогу – без ње не би било диференцијације ћелија, не би настали органи, нерви, а било би немогуће контролисати ћелије тумора, које су “одметнуте”.
За разлику од некрозе кад, због напада микроорганизама на тело, долази до смрти великог броја ћелија више различитих ткива, апоптоза, као програмирана ћелијска смрт, није изазвана никаквим нападом, ограничена је на појединачне ћелије самоубице.
Сам појам апоптоза потиче од грчке речи “опадање”, али је она активан процес. Програмирана ћелијска смрт је записана у ћелијском геному и лако се може активирати. Тада долази до синтезе одговарајућих ензима и протеина, а ћелија се самоуништава. То се догађа на разне начине, често тако што у ћелијској плазми нараста нешто што уништава органеле. У организму се притом не јавља никаква запаљенска реакција.
Недавно је дефинитвно потврђено да овај процес може да крене по злу ако нешто није у реду са геном познатим као п53. Овај ген је изузетно важан, јер у ћелијама представља “чувара генома”, пошто регулише ћелијски циклус и спречава појаву рака.
Замислимо да овог гена заправо нема – да је могуће живети бесконачно? Примаљива идеја, зар не? Или не? Ако нема кода смрти, ако нема природних ограничења и ако бисмо заиста овладали начином да човека потпуно заштитимо од болести и старења, било би нас више, то је несумњиво.
Ако би се људи рађали истим оним темпом којим се Хомо сапиенс ширио планетом у последњих 40.000 година, на Земљи би живело петнаест пута више људи него што их је данас – око 110 милијарди људи. Тада не би било потребно умрети да би се отишло у пакао.
С. Б.
naukakrozprice.rs
