Идеологија еугенике, идеје о свету испуњеном савршеним генетским материјалом, у различитим облицима, шири се већ више од 200 година – од организација за планирано родитељство, преко нацистичке злоупотребе, до свог либералног концепта.
МИЛИОНЕР Роберт Грејем је 1978. године на свом имању у Јужној Kалифорнији отворио такозвано „Складиште за избор расплодног материјала“. Првобитна идеја је била да добитници Нобелове награде донирају овом „складишту“ своје семене ћелије у циљу оплодње жена које желе да добију „изузетно“ потомство. Kако је дошао на ту идеју?
ПОЧЕТKОМ XIX ВЕKА, у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама, настао је идеолошки покрет присталица еугенике – такозвани „Еугенички покрет“. Ова реч пореклом је из грчког језика и у дословном преводу гласи „добри гени“, а покретачи, као и следбеници ове идеологије, имали су визију о свету у ком постоје само „супериорна бића“ (људи са добрим генима).
Наравно, да би таква идеја имала потенцијал да буде спроведена у дело, није било довољно само охрабрити оне са „пожељним“ генима да се што више размножавају.
Насупрот њих, ипак, налазили су се они окарактерисани као „инфериорни“, а по мишљењу поборника еугенике, то су били сви они који својим „лошим генима“ угрожавају људски прогрес. Научници Френсис Галтон и Чарлс Девенпорт, личности које су прве шириле идеју о еугеници, сматрали су да свима који су болесни, слаби или сиромашни – треба бити одузето право на репродукцију.
И док се у Америци идеја о оваквој идеологији највише ширила кроз организације, попут Међународне федерације за планирано родитељство, европски сценарио, био је знатно крвавији. Примена најјезивијих еугеничких принципа, на тлу Европе, догодила се за време нацистичке Немачке, када је по наредби Адолфа Хитлера, још 1933. године, на снагу ступио Закон о спречавању рађања потомства код људи са наследним болестима. Овај закон, довео је до насилне стерилизације неколико стотина хиљада људи.
Више од пола века касније, на подручју савременог Запада, барем декларативно – људска права стављена су као примарни фокус готово сваке политичке агенде. Међутим, да ли то значи да је концепт који еугеника подразумева остао део ружне прошлости? Премда је свету нанела много зла, ова идеја ипак, у драстично другачијем облику – одржала се све до данас.
Либерална еугеника, модел који се развија деведесетих година прошлог века, подразумева употребу биотехнологије у сврхе подизања капацитета и способности здравих људи изнад норме здравља. Акценат идеје либералне еугенике, стављен је на слободу избора родитеља када су у питању жељене карактеристике њихових потомака. Жена би, дакле, имала могућност да направи избор потомства, тако што ће моћи да остане у другом стању са „генетичком копијом“, или „клоном генија“.
Иако досадашња медицинска и технолошка достигнућа нису показала довољно велике шансе када је у питању успех при бирању особина детета – и даље постоји поприличан проценат друштва који прихвата оваква решења. С друге стране, главни аргументи оних који се противе идеологији либералне еугенике, заснивају се на страху и моралној одвратности према генетским интервенцијама. Врсти одвратности која произилази из горких еугеничких искустава XX века. Управо из ирационалности оваквих ставова, овај феномен крајем дваедестог и почетком двадесет и првог века, постаје предмет интересовања све већег броја хуманиста.
Николас Ејгар, новозеландски филозоф чији се рад фокусира на етику нових технологија, један је од главних заступника биоинжењеринга. Ипак, овај научник проблематици коју феномен либералне еугенике носи са собом – приступа критички. Он се пита: Да ли би опште прихватање идеологије либералне еугенике, на првом месту могло довести до стварања униформисаног, а затим и асексуалног друштва?
„Складиште за избор расплодног материјала“
У жељи да илуструје своје хипотезе, Ејгар наводи примере еугеничких програма у Сједињених Држава с краја XX века међу којима и такозвано „Складиште за избор расплодног материјала“ које је 1978. године на свом имању отворио милионер Роберт Грејем са идејом да нобеловци донирају своје семене ћелије. Међутим, испоставило се да је број донора–нобеловаца веома мали, као и да технологија до тог момента и даље није напредовала довољно, да би вероватноћа успеха интервенције била загарантована. Ипак, поткован знањем о свеукупном напретку технологија, Ејгар тврди да ће овакви концепти у блиској будућности бити лако изводљиви, а самим тим и широко доступни.
Уколико се идеја овакве еугенике „одомаћи“, Ејгар закључује – то би представљало опасност од стварања друштва у ком су сви исти. Шта бисмо радили када би сви на свету били генији? Такође, с обзиром на чињеницу да идеја либералне еугенике каква данас постоји, подразумева саморепродукција искључиво жена – оваква идеологија могла би водити у асексуално друштво, које би уништило до сада познате концепте родбинских односа.
Премда у својим радовима не скрива одушевљење идејом о слободи избора родитеља када су у питању жељене особине њихових потомака, филозоф Николас Ејгар, ипак упозорава на злоупотребе до којих би услед општег прихватања биоинжењеринга или легализације еутаназије могло доћи. Kако каже, у ставовима доктора Џона Лорбеар, који тврди да свака еугеника пре или касније завршава у ауторитативној или нацистичкој – и те како има истине.
Због тога, Ејгар наглашава да либерална еугеника, да би се као таква могла одржати, мора у потпуности да подразумева слободу избора. Наговарање од стране лекара на било какву одлуку везану за будуће потомство, морало би се избећи. Међутим, оно што он истиче као најбитније, јесте да држава никако не би смела да утиче на слободу родитеља када су у питању биотехнолошке интервенције. Такође, држави не би смела да се да прилика да манипулише научним проучавањима наследних особина и болести. Одступање од оваквих правила, сматра Ејгар, могло би довести до државно-корпорацијског плана оправданог либералном идеологијом и утилитаристичким принципом остваривања квалитетнијег живота.
Nacionalna geografija
