Село Сепци у Епархији Шумадијској чува неколико својих знамења. Ово село иако мало по броју својих житеља, налази се са десне стране пута који води од Раче Крагујевачки до Тополе, подељено је на неколико целина од којих за нас је најважнији Црвено брдо преко којег се стиже до засеока Петровац за које легенда каже да је место рођења Вожда Карађорђа.
У селу се поред основне школе налази црква брвнара, посвећена Преподобној мученици Петки. Mала по димензијама, ова црква брвнара се сакрила под столетним храстом чији је распон крошње данас већи од 45 метара. Црква је по приповести старијих мештана саграђена око 1830 године и повремено је служила за крштења, венчања и опела., током дуго времена била је без честог служења Свете Литургије.
За изградњу ове цркве брвнаре у време турског ропства најзаслужнији је мештанин из тог времена – Милоје Јерковић који је својој цркви даривао свој вајат и земљиште. Од 1910 године ова црква брвнара више није била у употреби, била је закључана и нико од свештеника нити мештани нису могли служити у њој. Благословом Владике Шумадијски Јована уз помоћ своје Епархије Шумадијске мештани су у селу Сепци обновили своју цркву брвнару за за поновни сусрет са Богом Живим и том приликом је пронађен Часни Крст и кандило из времена кад је црква саграђена. Епископ Јован Шумадијски заједно са с својим свештенством и верним народом у лето 2002 врши прво литургијске сабирање након безмало једног века и од тад сваке године овде поред цркве брвнаре, Света Литургија се чини на дан 8 августа када поносни мештани обележавају спомен на своју сеоску заштитници Преподобни мученицу Петку и литургијско сабрање уз учешће верног народа и надлежног свештеника.
Први становници села Сепци доселили су се око 1730 године и славе Светог Климента – осмог децембра, зато су били названи Клименташима и они су били потомци дукљанског кнеза Војислава, који је био родом из Вучитрна,његовог сина Војина велможе Светог Стефана Дечанског и цара Душана и сродника светих Немањића. Властелинско премештање и управљање Војиновића осликавају историјске прилике у којима је живео српски народ од XIV – тог до XVIII – тог века, Војиновић из Вучитрна прелазе у Звечан, па у Брвеник и господаре градом Рудником, затим Ужицем, па Гацком и Требињем, одакле задају много мука Дубровнику. Војиновић достижу врхунац своје моћи у време кнеза Војислава у другој половини XIV – тог века. Војиновић се из Херцеговине преко Чаража и Никшића крећу Његушама и даље према Подгорици.. Данас имамо да око 40 родова са овог подручја који држе у свом предању да су сродници ових Војиновића.
У Црној Гори сачувано је пуно података о прецима Вожда Карађорђа, по једном казивању са почетка седамнаестог века, његови преци живели су у зетском селу Бјеластавици, а потом су прешли у Бериславцима , неко време касније живели су у Црмници, у селима Дупило и Глухи До одакле су отишли у кучко село Дољане. Историчар Миленко Вукићевић као даља места сеобе Карађорђевих предака наводи село Дољане, одатле се после краћег задржавања и неколико стајалишта крећу ка селу Мачитево код Мушитишта и Бугарићи на средњем Ибру, потом се селе у Вран, па у Матагуже код Скадарског језера,. Постоје потврде да су у том раздобљу били настањени и у селу Златице код Подгорице и на врелу реке Рибнице одакле су прешли у Ковачицу. Потом се уз краће задржавање у Љешанској нахији, почетком шеснаестог века измештају у предео Роваца, најпре у село Лијешње, па у Веље Дубоко код Колашина. Одатле су Карађорђе и преци пребегли у Васојевићи у Лијеву Реку, где су извесно време провели у селу Лопатама. Сачуван је и спомен о томе на њихов боравак у селу Драговољевићи код Никшића.
Постоји такође предање о њиховом боравку у месту Берану код Ђурђевих Ступова као и месту Краље одакле су се склонили у Гусиње, а одатле побегли у Бихор, у село Црнчу, па у Годушу, у којем и данас показују место звано Кућишта, за које кажу да је ту живео предак Карађорђев. Из Бихора се сели нна Пештерску висораван, у села Жарбрен и Петропоље, одакле се преко Биоске код Ужица запућују у Шумадију.
Карађорђеви преци су по предању били од властелинске лозе Војиновића, потомци су Дукљанског кнеза Војислава и то тако што је он имао сина Војина, а своје Војиновић по реду Богдана кнеза, па потом његовог сина Радована, па овај сина Новака,, па Новаков Максим, па Максимов Мијат и Мијатов Трпко Кнежевић ( потом Гуришић). Трпко је по предању живео у селу Вране код Подгорице и имао је седам синова, од којих се четири сукобе са неким Турцима и убију их. То су били Трпкови синови : Јован, Антоније, Радак и Димитрије звани Митар и они су били принуђени да напусте те крајеве. Они су око 1730 године отишли у село Мачетово код Призрена, где их је дочекала вест да су Аустријанци преузели Шумадију од Турака.
Из тог разлога одлучили су да пођу на север и зауставили се у доњем току реке Јасенице и населили су се тамо овим редом : Јован – Карађорђев деда зауставио се и населио у село Петровац, данашњи заселак у селу Сепци, док се Антоније обрео у село Сараново, а Радак отишао у Мраморац и четврти Трпков син засновао своје огњиште у селу Церовац. Четири Трпкова сина била су међусобно удаљена на око три до четири километара једна од других и живели су подељена овако : Јован и Антоније у селима која су припадала Крагујевачкој нахији, а Радак и Митар у селима Смедеревске нахије. Они су тако испланирали међусобом, мислећи да ако опет једног дана завладају тим крајем Турци, не пронађу их све и поубијају их, већ да ако се деси да Турци из Крагујевачки нахије их којим случајем пронађу, да они могу да се склоне код своје браће у Смедеревској нахији и ако буде обрнуто да ови из Смедеревске нахије, могу утећи својој родбини у Шумадијској нахији. Јован – Карађорђев деда живео је дакле са својом породицом у селу Петровцу, садашњем засеоку Сепаца и ту су му се родили синови Мирко и Петар, а потом и унуци Ђорђе и Маринко.
Овако је тврдио Гаја Воденичаревић историчару Исидор Стојановић ( Архив САНУ, Грађа за историју српску Карађорђевог времена, свеска 5, инвентарски број 1414, лист 23 , од Исидора Стојановић) По причи почившег Андре Андрића, Карађорђе се родио у Петровцу, у ноћи када је његова мати Марица кренула да обиђе своје рођаке, који су живели преко брда у селу Мраморац. Ту у густој шуми и данас постоји започет темељ за манастир на месту где се родио Карађорђе . Камен и грађу је Андрин отац Милија допремио са још једним сељанином Леком Лазаревићем 1960 године, плашећи се комуниста, стари солунац Милија је жарко желео да сагради манастир баш на овом месту, а комунисти удбаши су ову намеру открили и 90 – то годишњем Милији наредили да плати велику глобу, што је у оно време 1961 било равно као да данас платите неки огроман дуг.
Градња манастира је насилно прекинута, а Милијин помоћник одведен у затвор, док су Милији због старости наредили да плати огромну суму новца. На том месту била су засађена три бора и постојао је камен,, ту је дакле била колиба у којој се по предању породила Карађорђева мати Марица, на месту које је познато као Остриковац изнад потока, налази се то историјско место које чува тајну о Вождовом рођењу.
По једном казивању етнолога Милета Недељковића установљено је да се Карађорђе није родио, како је наведено у историји, у селу Вишевцу, већ у селу Сепци засеоку Петровцу. То није место случајно изабрано, јер Карађорђеви родитељи иако су били настањени у оближњем Вишевцу, живели су доста усамљено, далеко од села и да се пред порођај Карађорђева мати упутила својој породици у Мраморац, прелазећи од Вишевца преко Петровца до Мрамораца, заправо ту у овој шуми, на месту познатом као Остриковац породила се у ноћи 16 новембра 1768 године, како је тада Марица испричала мужу своје сестре Гаји Пантелићу : « ноћу у време пре првих петлова », дакле око један сат иза поноћи. По истом казивању Гаје Пантелића, Карађорђев отац се у Мраморцу оженио Марицом и потом отишао у кованлук у Петровац. Свакако извесно је да се након рођења Карађорђа, Марица вратила своме мужу у Вишевац, у брду Градиште у месту званом Дубочар и да је детињство и младости Великог Вожда било обележено одласком и борављењем на три места, у три села: Мраморац, Вишевац и Петровац, односно данашње Сепци. Сва места су удаљена на по сат хода једна од других.
И опет вратићемо се да ова чињеница о правом месту Карађорђевог рођења не може много да промени у историји, али га треба достојно обележити, јер се зна да је Карађорђе своје детињство и младост провео у Вишевцу где је била његова дедовина и очевина. Карађорђе је дакле само рођен овде у Петровцу, а потом знамо да су остала места за која је био везан била Топола у којој је живео и столовао, потом у Крчевацу у ком му је било његово газдинство, а Радовањски луг место где је био мучки убијен, на трлу Драгише Војкића. У случају Вожда Карађорђа требамо имати у виду да су тројица његових савременика и сабораца навела три различита места, као места његовог рођења. Тако је Јанићије Ђурић који је најкасније упознао Карађорђа, тек после Кочине крајине и Карађорђевог досељавања у Тополу 1791 године, он навео Вишевац као место рођења. Други писац Петар Јокић који је познавао младог Карађорђа, дакле пре Кочине Крајине навео је место Жабаре, у којем су неко време живели Петар и Марица и где су им потом рођена деца : Марко, Маринко, Милица и Милован, док је само Гаја Пантелић Воденичаревић који је најдуже познавао Карађорђа навео као место Вождовог рођења Петровац, у данашњем селу Сепци. Гајин отац Пантелија и Карађорђев отац Петар биле су комшије у селу Жабари одакле су кренули у најам код загоричког спахије Муле Хусеина, Пантелија је био воденичар, а Петар пчелар. Њихови синови Карађорђе и Гаја били су потом пашенози, дакле Гаја Пантелић био је један од најповерљивијих људи у Карађорђевом животу и његово сведочење написао је учени Исидор Стојановић, чије је казивање наведено у Архиву САНУ.
О свему овом требало би се повести рачуна и навести тачне податке, али и обележити споменицима сва места Карађорђевог рођења, детињства и младости јер он је тај « херој Тополскоме, Карађорђу бесмртноме» како га славни Његош назива и коме посвећује Горски вијенац, јунак Србије који обнавља у народу косовски мит и враћа наду у слободу, борећи се храбро да се ослободимо вишевекивног турског ропства, ми његови потомци не смемо га заборавити. Он Карађорђе Петровић је светило нашег рода српскога и због своје храбрости и јунаштва највећа личност српске новије историје. Велики Вожд за свој напаћени српски народ једино је од свег срца желео, кад је то 1807 године изрекао у посланици руском цару Александру : « да види своје отечество ослобођено од турског јарма и да се врати своме плугу ». Овај текст завршићемо речима великог Његоша « Посвета праху Оца Србије » : « Нек се овај вјек горди над свијем вјековима, он ће бити ера страшна људскијема кољенима »… « ‘Ал хероју Тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме : Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души ».
За САЈТ ЧУДО написала: Јелена Андрић
