Све за нас може постати извор дивљења, радости и надилажења досадне рутине свакодневице. Души је довољно само да сретне некога кога воли, да чује нечију лепу реч, да види нешто лепо и пријатно да би се обрадовала, да би у себи осетила благодарност Богу. Зар је то мало – срести се са другим човеком, боголиким створењем Божијим, са творевином Божијом, која је препуна светлости и љубави Божијег.
Неопходно је да се научимо да себе, и друге, и свет око себе гледамо на другачији начин – са благодарношћу Богу, као дар Божији нама! Треба да се научимо да благодаримо Богу за оно што нам је дао и што имамо! Треба да се научимо да у молитви говоримо Богу: „Господе, научи ме да благодарим за сваки добри дар који си ми даровао, али и за све животне непријатности, тешкоће, проблеме и невоље са којима се сада суочавам и са којима ћу се тек суочити! Помози да схватим да је и то, такође, дар мени, ради мога спасења!“
Али, то је виши степен благодарења. Најпре треба да се научимо да благодаримо за оне добре и пријатне дарове које нам Бог даје и тада ће наша душа постати духовно мекша, срце отвореније за Бога и људе. Тада ћемо бити у стању да осетимо да све што нам се догађа у животу може да се претвори у извор дубље, духовне радости и осећања смисла. Живот је дубински прелеп, али да би човек то осетио мора да се духовно пробуди, да живи у покајању, да се труди и смирава. И Бог ће му даровати Своје просветљење!
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
