Филм Лазарев пут је уметничко дело које је намењено човечанству, које превазилази разлике међу људима и води до дубоко скривених предела душе сваког човека. Радња филма, свака сцена, сваки детаљ у њему позива гледаоца на помно и веома пажљиво гледање, јер управо сваки тај детаљ може бити путоказ ка откривању истине и отварању душе.
Наиме, филм покреће многе важне теме о којима свакодневно треба промишљати и бити их свестан, неке од њих су питања слободе, исповести, покајања, значаја и снаге молитве, љубави и васкрсења. Занимљиво је што се чини да се сваким поновним гледањем може открити нешто ново, тако да се одаје утисак да ће свако у филму пронаћи оно што је за њега у том тренутку исцељујуће, што га води у скривени кутак своје душе. Радња се угрубо може поделити на два дела. У првом делу, одмах у првој сцени, у први план долази рибица заробљена у стакленој посуди, а иза ње пространство и непреглед мора. Тај призор је већ први корак у тумачењу, које се може покренути размишљањем о следећој мисли – не криви море, ако ти је чаша мала . Већ ту се покреће питање слободе, потенцијала које сваки човек у себи носи, али је питање да ли је спреман да се у то упусти, да завири у себе и ту открије потенцијалне и безбројне могућности које као бачено семе чекају да пусте клицу. Примећује се тај мотив заробљене рибице скоро током читавог филма, поготово у првом делу. Осим што у почетку видимо призор свештеника, који путује кроз кривудаве пределе природе, ништа нас на први поглед не може директно асоцирати на присиутност хришћанских мотива, којима ово дело заправо обилује.
Улични уметник, Лазар Остојић, којег игра Иван Босиљчић, чије име и презиме већ у себи носи симболику (сетити се приче о Лазару из Јеванђеља по Јовану), наизглед безнадежно трага за комплетном документацијом, попуњава „бесмислене” формуларе, лутајући по Острву и желећи да се што пре врати кући. Неко може замерити наизглед присутно недешавање, оскудну радњу и дијалоге у првом делу филма, међутим, ако се проникне дубље, у семантички слој и симболику коју такав поступак са собом носи, све наведено има и те како дубок смисао. Треба одмах ставити до знања да ово дело нуди безброј могућности за тумачење и да оно које се наводи никако није једино, али баш та неисцрпност тумачења иде у прилог високој уметничкој вредности овог остварења, јер дело је уметнички вредно онда када не може да се исцрпи до краја у свом тумачењу, када остаје до краја непознато чак и свом аутору.
Наиме, атмосфера у првом делу филма, која призива кафкијанску атмосферу бесциљног лутања у круговима администрације, превазилази апсурдност која се истиче у Кафкином делу и открива једну веома битну врлину која мањка данашњем човеку, а то је стрпљење. Када се ово има у виду, лутање главног јунака од чиновника до чиновника, од службеника до службеника, чекање у реду који не постоји, трагање за печатом и потписима, попуњавање изнова и изнова бројних формулара има и те како свој смисао – учење стрпљењу и трпљењу. Та комплетна документација на коју позивају остали ликови које Лазар среће воде до тога да је она заправо трагање за собом, упознавање себе, од чега је Лазар читавог живота бежао. Његово презиме упућује на статичност, као и његово занимање – жива статуа која може сатима да стоји непомична, што упућује на одсутност од себе, од свог живота, од суштине. То се одлично види у сцени када Лазар посматра слику и разговара са службеницом о мотиву Лотофага из Одисеје (јунак за кога је карактеристичан мотив лутања, путовања), и с тим у вези говори о острву на којем се ништа не мења и оно што је сломљено остаје сломљено. Тада му службеница даје до знања да буде мало присутнији и да прикупљање комплетне документације иде њему у корист. Лазар се привидно непрестано креће, има потребу за путовањима, обилази разне европске градове и нигде не налази мир, а заправо је непомичан, одсутан и далек самоме себи. Зар се самопознање и враћање истинском себи може дешавати без стрпљења и трпљења, без љубави и пожртвовања за ближњег? Лазару ни читав дотадашњи живот није био довољан да упозна себе, да открије себе, он је заправо све време био на путу од себе, а не ка себи. Стога и те како све ове статичне сцене у филму имају пуноћу смисла у потрази за собом, јер позивају на будност, присутност у садашњем тренутку и стрпљење.
Други део филма открива наредне лествице у самоспознаји, а то су исповест, покајање, љубав према себи, ближњима и Богу. Други део филма се не може грубо оделити од првог, већ прелаз постаје танан и благ, отприлике други део филма се може посматрати од тренутка када Лазар долази код службенице по лични број. Један веома битан детаљ јесу звукови које Лазар чује када остаје сам. Мешају се два доминантна звука – неразговетни „шаптави” звуци, који стварају осећај језе, страха, мрака и изгубљености (подсећају на тамне страсти душе, гласове демонских, хтонских сила), а други звук, који до краја односи превагу, јесте звук звончића. Они се непрестано преплићу у Лазаревој души и иду заједно са његовим теретом страсти и греха, којих несвесно жели да се ослободи (однос са мајком, бег од породице, напуштање ближњих, непожртвованост за ближње…). О звончићима биће речи у наставку, они су кључни за разумевање, осећање и доживљај доминантног мотива који прожима биће сваког човека.
Кључна сцена у филму је маестрални дијалог Вишег службеника, којег глуми Небојша Дугалић, и Лазара. Дијалог између њих двојице је изванредан и на формалном и значењском плану. Пре свега траје веома дуго, скоро пола сата, а субјективни утисак током гледања филма је временски знатно краћи, чини се да осећај за време стаје, да се „клупко полако одмотава” и да све претходне и будуће сцене добијају нови слој смисла. На значењском плану овај део представља понирање у скривене делове душе и пут ка упознавању себе самог. Лазар је отпочетка филма на том путу и његова истрајност да успе и све врлине које полако стиче током тог пута доводе га до тренутка исповести и покајања, што су кључне тајне у животу сваког човека. Истинска исповест и истинско покајање су болни процеси, али доносе и необјашњиву радосну тугу, благодат и исцељење душе и тела, што ће у филму изванредно до краја бити приказано. У поменутој сцени дијалога између Лазара и Вишег службеника сазнајемо као гледаоци кључне тренутке и одлуке у животу главног јунака и његову потрагу за слободом, коју он очигледно погрешно поима, а што је свеприсутни проблем код човека. Разговор постаје све интимнији и знања која Службеник има о Лазару постају чудновати (рођен је на Васкрс, не случајно – потврђује легитимност позивања на причу из Јеванђеља по Јовану о васкрсењу Лазаревом, зна да има дете, а нигде није навео у документацији, зна како је поступао у одређеним одлукама, и сл.). Све наведено може да упути на мисао да Лазар можда разговара сам са собом, међутим, још вероватније је да сада постају јасније улоге свих ликова у филму и концепт читавог Острва – ликови могу да представљају Божје изасланике, анђеле, видимо да постоји хијерархија, а и у више наврата (на папирима формулара, заставама које се вијоре) наслућују се симболи анђеоских крила (херувими и серафими)… На гледаоцу је слобода да тумачи како жели, не постоји коначан одговор, али као тема за промишљање ова поставка тумачења је веома занимљива. Не треба губити из вида ни језик, све што је Лазар ближи себи, и језик постаје разумљив – српски, његов матерњи језик. Након разговора, који је почетак исцељења његове душе, Лазар одлази у сузама, носећи своју кутију живота и већ у наредној сцени његова кошуља није више плава него црвена, што такође није случајно, о чијој симболици треба промислити.
У наредној сцени Лазар долази до последњег изасланика, жене која може представљати његовог анђела чувара. Примећују се њене сузе, саосећајност и дубока повезаност са животом и осећањима главног лика. Она зна које године живота он тражи, пролива сузе као и он, уживљена је у његов лик, види се повезаност. Међутим, то нису сузе безнађа, иза њих се крије осмех благости, у исто време и болни процес, али и ослобађајућ. Грех човека доводи у ропство, а покајање и љубав у слободу.
Сад долазимо до кључних тренутака за добијање пуноће смисла свега наведеног, то су звукови звончића, лик Лазаревог оца и последња сцена филма. Такође, занимљиво је што се Бог уопште не помиње до пред крај филма, а толико је у свему присутан. Изузетно је значајно што Лазар у црвеној кошуљи (страдање, жртва, крв, распеће, љубав) посматра најпре икону Христовог рођења, а одмах иза себе види икону Христовог васкрсења. Након тога довршава тајну покајања, освешћује своју љубав према породици, мајци и оцу, жени и детету и уједно према себи и Богу. Сетити се овде две највеће заповести које Христос изговара: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.” 38. Ово је прва и највећа заповест. 39. А друга је као и ова: „Љуби ближњега свога као самога себе.” (Матеј, 22, 37‒39)
Најзад долазимо до звука звончића који су се у филму често појављивали у Лазаревим тренуцима самоће и које повезујемо са ликом Лазаревог оца. У једној сцени види се призор како отац са осмехом повлачи узице на којима су звончићи, чује се тај исти звук, и црне птице одлећу са поља винограда. Ово је изузетно важан детаљ. Лазара све време прате ти звукови, они до краја односе превагу и у једном тренутку Лазар изговара пред Вишим службеником да га отац непрестано зове. Када се на крају филма отац сусретне са свештеником, они разговарају о молитви. Свештеник, саосећајући бар донекле са очевим болом, једино може да га саветује да се моли, ништа више не може да му каже, јер само Бог зна пут за спас сваког човека, ми људи смо слаби да сами себи помогнемо. Отац се болно смеши и каже да он не уме да се моли, али да на свог сина мисли непрестано. Када се досад наведено повеже у једну смисаону целину, долази се до исцељујуће и благодатне спознаје о снази молитве. Љубав је најдужа молитва, како говори Свети владика Николај. Шта је пребивање сина у очевим мислима и срцу ако није молитва, и то непрестана?! То су они звончићи који су Лазара звали да дође кући, да дође себи, да дође Оцу небеском. Они су га водили кроз читав тај процес последњег покушаја самоспознаје и потраге за собом кроз долазак Христу, што потврђује свепрожимајућа сцена преображења и васкрсења Лазаревог! На самом крају Лазар је поново обучен у свој бели костим и намазан белом бојом, али сада није непомична статуа, већ улази у море и скида белу фарбу са себе, што симболише очишћење душе и тела, његово преображење. Као да је у почетку он био она рибица заробљена у посуди, а море јој је било тако далеко, а заправо тако близу. Море може представљати живот, стање душе, оно је у филму најчешће било узбуркано, што се повезује са стањем његових осећања и душе, а на крају он се суочава са собом и улази у то исто море, ван бедема и граница које је себи постављао и открива слободу у себи, у Христу. Одећа је бела, што је у складу са очишћењем које се на више нивоа имплицира. И на самој крају Лазар леже на обалу, шири руке, његово тело добија крсно знамење и у позадини се чује песма која одјекује подсвесно у свима нама – Христос анести или Христос васкрсе! После оваквог призора настаје звук тишине, осећања се мешају, мисли се сливају, сузе навиру и све стаје у „само” две речи – Христос васкрсе!
П. С. Свако добро од Господа и искрене и топле честитке свима који су учествовали у богонадахнутом стварању овог непроцењивог дела, које оздрављује и мења човека. Когод сада није свестан његове вредности, ако га пут нанесе да га још који пут у животу погледа, сигурно ће осетити како из њега куца огромно срце у ритму Маран ата или Господе, дођи!
„Боже, свуда сам те тражио, а Ти си био у мени, а ја сам био ван себе” – свети Јустин Ћелијски
