Уосталом, када неког волимо – знамо да га се не можемо нагледати. Тајна Божије Љубави је у томе да се ни Он свегледајући не може нагледати нас. Наш однос почиње и прије нашег додира. И траје и послије њега

„Да ли си примијетио, Дарко“, питала ме је мати Текла тог љетњег дана прије безмало 20 година „да наш човјек врло често цијелива икону Христову или неког светитеља право у лице?“

„Јесам, мати“, одговорио је збуњени матурант паљанске гимназије.
„Да није то ипак мало преслободно?“ питала се мати Текла, прва монахиња коју сам познавао – она је била наша Валентина, прва Паљанка за коју смо знали да је одлучила да остави свијет и потражи свјетлост.

Често сам размишљао о њеном питању. Не кажем да се ни сам нисам често, можда заиста пречесто и преслободно и сам изљубио лицем к лицу са Богочовјеком. Да нисам ушао у Цркву, видио његову икону, сјетио се оног световасилијевског начела да „оно што чинимо икони преноси си Лику иконизованог“ и изљубио се са Христом Богочовјеком као са Братом и рођаком.

Али са временом сам сазнавао – животом који није пролазио без падова и бродолома – љепоту Христових ногу. Оних до којих су се дотицали јеванђелски грешници, сретни што бар њих држе у рукама. И не: није ово текст о оној „религији обожавања сопственог пада“ – која се толико често рађа на изворима животних тешкоћа, оној идеологији у којој се богочежњивост налази у сваком блату у коме се ваљамо до те мјере да се чини да је и само блато по себи „богочежњиво“ па и спасавајуће.

Ако је човјек на дну, и ако не желимо или не можемо да му помогнемо – бар не треба да га убјеђујемо да му је ту добро и „богочежњиво“. Али како је вријеме пролазило све више сам схватао да до Христовог лица треба некако доћи, да лакоћа са којом ми данас узвикујемо „Ја волим Христа!“ „Ја сам Христов!“ „Све за Христа – Христа ни за шта!“ посједује у себи једну врсту суштинске прелести, једне метафизичке интимности до које се стиже само живљењем јеванђеља, које ни изблиза није захват који се да постићи укључивањем јеванђељског „мода“ или притискањем јеванђељског „дугмета“.

И не кажем да нам и данас некада не треба да се са дивним Богочовјеком, нашим „сатјелесником“ како кажу Оци, не изљубимо као са Братом, али неријетко заборављамо да му је и Јуда љубио лице, а покајници – ноге.
Шта тек да кажемо ако сазнамо да би и много коме од браће можда били достојни тек да пољубимо ноге, а не лице?
Уосталом, када неког волимо – знамо да га се не можемо нагледати. Тајна Божије Љубави је у томе да се ни Он свегледајући не може нагледати нас. Наш однос почиње и прије нашег додира. И траје и послије њега.

IN4S

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име