Четири појма из наслова, иако не делују повезана, ипак имају чврсту међусобну везу.
У фебруру месецу, тачније 10. фебруара по минејском календару (23. фебруара по грађанском) прославља се спомен страдања светог свештеномученика Харалампија.
У житијима светих о Св. Харалампију читамо:
„ (…) У време нечестивог цара римског Септимија Севера беше епископ у граду Магнезији свети Харалампије. Он учаше људе речи Божјој, упућујући их на пут спасења. (…) Због таквих речи свети епископ би ухваћен од неверника, и изведен на суд (…) Стадоше му спремати љуте муке. (…) Судије наредише да скину с њега свештене одежде. И (…) стадоше га мучити. (…) Обешеног, две слуге стругаше га гвозденим гребенима (…) Сав у ранама, светитељ рече својим мучитељима: Хвала вам, браћо, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот, у који жели да се обуче. (…) Ужас спопаде обе слуге који га мучаху, и они рекоше судијама: `Срамота коју наносите овоме човеку претвара се њему у част, и муке – у радост.` (…) У то време многи долажаху к светитељу, крштаваху се исповедајући грехе своје, и добијаху исцељење болесници од разноврсних болести. А обласни управитељ Лукијан отпутова код цара Севера, који се тада налазио у Антиохији Писидијској и обавести га о свему што се збило у Магнезији. (…) Север се испуни гнева, и (…) одмах посла триста најбездушнијих и најсвирепијих војника да ухвате светог Харалампија и подвргну љутим мукама, па онда довуку из Магнезије у Антиохију. Војници отидоше, ухватише мученика Христова, укуцаше му по целом телу оштре гвоздене клинце, па му браду, која беше дугачка, уплетоше у конопац око врата, и тако га путем вуцијаху ка цару. (…) Војници стигоше пред цара вукући свегог Харалампија. Када га цар угледа, одмах му зари у груди три дугачака остна, и нареди да се донесу дрва, наложи ватра, и на њој мученик полако пече, да не би брзо умро већ да би се што дуже мучио. (…) Затим се ватра угаси, и слуге изнемогоше, а светитељ беше неповређен од ватре и здрав. (…) Цар нареди слугама: Узмите буктиње, па му браду запалите и лице опалите! И када слуге принесоше буктиње до светитељеве браде, огроман пламен сукну из браде, захвати присутне, и опали око седамдесет незнабожаца. (…) Цар дозвавши мученика рече му: `Харалампије, послушај мој савет и поклони се боговима, да би био у части код нас.` Светитељ му одговори: `Немогуће је да речи мучитељеве саблазне слугу Божјег, јер су речи твоје, царе, заиста неразумне и луде.` Разљутивши се, цар викну: `Луда главо, ти речи моје називаш лудима!` – И нареди да му удицу зарију у уста, и тако воде по целом граду. (…) Тада цар изрече пресуду да се светитељ погуби мачем. Чувши то, свети Харалампије радосно запева псалам Давидов: ‘Милост и правду певам Теби, Господе! Певам и размишљам о путу непорочном, кад би год дошао к мени` (Пс. 100, 1-2), и тако редом, цео псалам до краја. Дошавши с радошћу на губилиште, где је имао завршити свој подвиг, он рече: `Благодарим Ти, Господе Боже, јер си милостив и жалостив. Ти си убио ђаволе, срушио ад, и разрешио смртне патње: помени ме, Господе Боже мој, у царству Свом!` – Док се он тако молио, отвори се небо, и сиђе к њему Господ са мноштвом светих Анђела. И би постављен веома величанствен престо од смарагда. И седе Господ на њ, и рече мученику: `Приђи, Харалампије, пријатељу мој, који си много претрпео имена мога ради: ишти што хоћеш од мене, и даћу ти.` – А свети Харалампије одговори: `Велика је ово ствар за мене, Господе, што си ме удостојио да видим страшну славу Твоју. Господе, ако је Теби по вољи, молим Те, дај славу имену Свом, да на месту где буду сахрањене мошти моје, и спомен се мој буде празновао, не буде глади, помора, непогода, него да буде мир, и здравље телима и спасење душама, и изобиље пшенице и вина, и расплођење стоке на потребу људима. Господе, Ти знаш да су људи месо и крв; опрости им грехе, и подај им изобиље плодова земаљских, да се према потреби нахрањују и наслађују у трудовима својим, прослављајући Тебе Бога свог, дародавца свих блага. Роса што долази од Тебе нека им буде исцељење! О Господе Боже мој! излиј благодат Твоју на све!` Пошто се светитељ тако помоли, рече му Господ: `Нека буде по молби твојој, јуначни мој војниче!` И оде Господ с Анђелима својим на небо, а Њему следоваше душа светог Харалампија. (…) Овај непобедиви и несавладиви велики мученик Харалампије, свештеник Божји, који посредује за цео свет, пострада 10. фебруара 202. године. Његове свете мошти поштују се од хришћана по многим местима, а његова света глава чува ce до данас у манастиру св. Архиђакона Стефана на Метеорима у Тесалији. (…)“
Ириг је насеље на јужним падинама Фрушке горе. По данашњим мерилима то насеље тешко да би се могло удаљити од категорије села. Некада, међутим, Ириг је била значајна варошица у Срему. Иако формално није имао статус слободног краљевског града (претпостављамо да ирижани нису ни желели да скупљају огроман новац који је био потребан за плаћање и потплћивање ради добијања тог статуса), по неким показатељима (вашари, еснафи, економска моћ становништва и сл.) Ириг је свакако спадао у варош.
Током XVIII века, и поред многих недаћа (аустро-турски ратови и епидемије куге), Ириг је био једно од најзначајнијих трговишта и једно од најмногољуднијих насеља у Сремској жупанији, са веома великим процентом српског православног живља, а разлози за то су били у томе што се Ириг налазио на путу између доњег Срема и подунавља (Петроварадин и Бачка), са великим засадима винограда, што је имплицирало велики новчани промет, а то је привлачило занатлије да се ту населе.
У XIX веку, карловачки прота Василије Константиновић је 1896. године од претпостављене црквене власти добио налог да обиђе Карловачку протопопију и прегледа „како у ком месту црква и школа напредује“. Тај извештај је касније преточен у књигу „Тридесет дана на убаву путу“ која је издата у Сремским Карловцима 1899. године. Ту се Ириг овако описује:
„ (…) Варошица ова има три лепе православне цркве, тако да не знаш којој пре да се дивиш по лепоти и украсу њену. Има 715 српских кућа са 3.720 становника. Има мушку и женску, са четир разреда, школу коју полази 412 уредних ученика и ученица. (…) Место је врло чисто и уредно, становници вредни, готови на сваки посао. Трговина се држи врло лепо, а и занатлијство се у средњу руку развило. Има свега што мањој вароши живота даје: има недељни трг, годишње сајмове, а и свакидашње потребе увек можеш подмирити. Пошто је ту котарска област, то је ради одседања путника и народа што долази, подигнута лепа главна гостионица, а поред ове има их још неколико мањих. Становништво је врло уредно, а лепа црта која ирижане краси јесте побожност и гостопримство. Ношња је варошка, простији се пак одевају као и остали планинци. Обичаји се српски верно држе и чувају. Говоре врло лепо српским чистим језиком, а и песма цвета и негује се у нашем духу, особито пре десетак година док је било виногради. Околина је веома лепа, особито онај део који се на шуму наслања. (…) У вароши има знатна чесма на пијаци, а има и веома лепих бунара, са којих мештани подмирују своје потребе, иначе у околини, по шљивицима и ливадама има многи горски извор хлађане водице, бесцен-благо овог милог краја. (…) Виногради су и овде уништени, али се од пре 5-6 година почињу наново дизати. Воћарство је доста развијено, пчеларење слабо, а свилена се буба негује у средњу руку. У месту је за то подигнута врло лепа дудара. У велико се пече у Иригу бели креч, који становници иришики разносе на све стране и готово потребу половице Срема подмирују. (…)“[1]
Такође, Ириг је био значајан и у црквеном погледу. Сматрано је да је добро и привилеговано имати парохију у њему. Као главно котарско место налази се недалеко од многих фрушкогорских манастира, тако да је колоквијални назив Ирига „Фрушкогорска Кареја“.
Једна од три православне цркве у Иригу је црква посвећена Св. Теодору Тирону, подигнута 1780. године (садашња грађевина). Црква се помиње у једном запису из 1714. године, а сматра се да је подигнута на темељима раније цркве из 1679. године. Интересантно и помало чудновато је да је црква посвећена Св. Теодору Тирону, јер мало цркава код нас је посвећено том светитељу. Још је чудније што се унутар цркве, на „корошу“ налази капела посвећена Св. свештеномученику Харалампију, који такође нема баш изразити култ у нашем народу, као и то да су зидови цркве делом осликани у виду вунених ћилима.
У XVIII веку, као и многе области у Европи, и Срем је захватила велика епидемија куге. Ову болест изазива бактерија, преноси се са пацова на човека посредством пацовске, ређе човечије, буве.
Први налет ове опаке заразе погодио је Ириг у октобру 1738. и са незнатним прекидима трајао је до новембра 1739. године, а умрло је укупно 897 житеља.
Други налет куге догодио се непуних 56 година касније, у јулу 1795. године. Епидемија је започела у Београду, где су је донели трговци и војници из Турске. Услед непажње и пропуста службеника Земунског контумаца, заражени су изашли из контумаца, прешли границу и кугу донели у погранично место Крњешевци. То је био окидач за тзв. Сремску кугу.
Ирижанка Анђелија Недељковић (Курјакова) дошавши у Крњешевце на сахрану својих рођака, ту је од заоставштине умрлих добила вунене ћилиме и донела их у Ириг. Са ћилимима је донела и узрочника куге. Убрзо се разболела и након неколико дана, 14. јула, умрла. Присутни на сахрани су се такође заразили. Веома брзо куга се пренела по целој вароши, у сва околна насеља, али и шире по Срему. Људи су се заражавали углавном доласком на сахране у Ириг, а затим заразу ширили даље, враћањем у своја места.
Државне власти су одмах предузеле строге мере за сузбијање епидемије. Главни лекар (физикус) Сремске жупаније др Андрија Будаји од самог избијања заразе дошао је у Ириг и ту остао годину дана марљиво радећи на сузбијању пошасти. Царска влада у Бечу послала је познатог епидемиолога проф. Др Франца фон Шрауда, професоре пештанског медицинског факултета, као и друге лекаре, апотекаре и ниже здравствено особље у заражено подручје да се боре против епидемије. Но, будући да се о тој болести тада врло мало знало, учинак медицинских мера је био врло слаб. Међутим, екипа на челу са проф. Шраудом упоредо са спровођењем мера скупљала је податке и на основу њих доносила значајне закључке који су, иако споро, производили нове медицинске мере, са ипак бољим резултатима.
Поред медицинских мера, држава је увела и ригорозно спроводила репресивне мере: насеље је изоловано са свих страна рововима, оградама, даноноћним стражама. За покушај изласка из зараженог подручја запрећена је смртна казна у чију сврху су на граници према румском атару постављена вешала. Куће и ствари умрлих су спаљиване, умрли су сахрањивани далеко од места у заједничке гробнице на два тзв. кужна гробља. На излазу из места отворена је кужна болница.
Неповерљив према немачко-мађарским властима и њиховим мерама народ се жестоко опирао: људи су са оружјем бежали у атар, нису дозвољавали да се одвоје од својих болесних рођака те да се они однесу у кужну болницу (шпитаљ), нису одустајали од окупљања на сахранама, облачења и целивања покојника, слабо су спроводили хигијенске мере и сл. Одбегли су често умирали скривени у атару тако да је посвуда било много лешева. Све је то доприносило повећању размера и брзини ширења заразе.
Краљевски комесар обратио се Карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу за помоћ, рачунајући да ће живаљ послушати своје духовне вође. Конзисторија је позитивно одговорила на тај позив и послала неколико окружница са упутствима свешетенству да поучава и позива народ да поштује противепидемијске мере власти, да не дозвољавају целивања покојника, да се Службе врше на отвореном, да се покојници не уносе у цркве, да се не дозвољавају народни скупови, а да се због тешке ситуације и неимаштине разреше постови.
Временом, уз пооштрење мера и услед великог страха од смрти, санитетске мере су ипак полако почеле да се спроводе у народу. Повереници су обилазили куће, установљавали има ли у њима умрлих и, ако има, пописивали их и давали налоге да се однесу на кужна гробља, а укућани, уколико су били болесни одвожени су у кужну болницу, а остали у контумац у близини Шатринаца, а касније и у новоустановљени који се налазио на брду код Ирига (капацитета 600 особа).
У децембру месецу епидемија је полако почела да јењава, да би коначно престала у фебруару наредне, 1796. године. Међутим, становништво се није одмах вратило у Ириг. Остало је још много посла на асанацији терена; спаљено је још 402 куће које нису могле бити очишћене, остале куће су месецима остављене са отвореним прозорима и вратима, спаљиване су ствари умрлих, уклањала су се тела умрлих са места где их је затекла смрт, било да су лежала на отвореном или су била у плитким гробовима, и сахрањивана на кужна гробља, било да су лежала на отвореном или су била у плитким гробовима… Тек у јулу месецу, око годину дана од почетка куге, преживели и опорављени ирижани вратили су се у свој град. У августу, тачније 20. августа приређена је велика прослава у Иригу; страже су распуштене и Ириг је оживео. У православној цркви одслужено је Благодарење, а царски комесар је након тога на пијаци свечано објавио да је куга у целом Срему престала и да је Ириг опет слободан град.
Куга је преполовила број житеља Ирига. Од 4.813 становника, колико је Ириг имао пре куге, разболело се 3.389 (око 70%), од њих је оздравило и преживело само 840 (око 25%), а умрло је укупно 2.548 становника (смртност оболелих је око 75%). Ириг је после куге остао на 2.265 становника (око 47% преткужног броја), што значи да је смртност у односу на укупан број становника била 53%.
Према црквеном попису из 1797. године број Срба након завршетка епидемије куге био је 2.129, што је око 44% ранијег броја.
Ириг се никада није потпуно опоравио од овог катастрофалног губитка.
Због тако великог помора становништва у Иригу, ова епидемија куге у Срему, у историји медицине названа је „Иришка куга“.
Значајне податке о иришком свештенству и дешавањима у време куге налазимо код Стефана Везилића и Василија Николајевића, иришких пароха. Први је био савременик епидемије куге, а други је био парох у Иригу 80-так година касније, али је својом ревношћу проучио и записао доступне му податке.
У својој рукописној књизи „Читуља живих ктитора и приложника цркве иришке храма Св. Оца Николаја 1879.“ прота Николајевић износи:
- „Михаил Пејић; 1769-1795. (…) кад је већ несрећна болест куга била (…) У то доба постао је Пејић протопресвитер земунски, и пре него што се тамо одселио живио је неко време у ман. Хопову.
- Симеон Марић. (…) дошао је овај Марић 1789. и служио заједно с Пејићем до 11. септембра 1795. и тог је дана од куге умро и на Кужном гробљу на Кајиновцу сарањен. (опело је извршио свештеник Стефан Везилић, тада парох Успенске цркве. Прим. Д.Ј.)
- Стефан Везилић; 1796-1822. Везилић је био пре куге парох при Св.Успенској цркви, а у време куге он као најсмелији био је капелан у болници кужних, где је болеснике исповедао и причешћивао с дрвеном кашиком на дрво четир корака дугачко привезаном, које је одма после причешћа заједно с кашиком изгорети имао, по налогу Конзисторијалном. Он је на корицама књиге `Кратка поученија` ово забележио: `Водрузи се крест у дољном гробљу кужном тј. у Батинци 20. јануар. и тому гробљу завет од ове болести Преображеније Гдње. а други крст водрузи се на Кајиновцу у Кужном гробљу 17. фебр. 1796. Тому гробљу завет Св. Теодор Тирон. Обадва крста водружена мноју долеподписаним. У Контумацији иришкој 31. јулија 1796. и тај дан последњи одпуштен у Ириг, и скоро до 3000 душа помрло у Иригу од куге. Стефан Везилић, парох Ирига вароши, а капелан бивши шпитаља кужног.` На корици Библије записао је: `1796. последњи транспорт дође у Контумацију иришку 20. јунија, ради ствари кужни, што би се чистиле, а Ириг празан је био седам дана, а после дошли у Ириг они контумацију рушти који су прежде изишли, и уви! Седам месеци и десет дана т.ј. од 1. јулија (правије од 16. јул.) 1795. до 10 фебруара 1796. такови помор био је и страх, што у свету може бити страшније, и до 2600 душа изумрло, да је на дан по 20-30-35 душа умирало. У тој болести т.ј. куги другог лекарства нема кромје ако се који разболе, то таки њега у шпитаљ, а други из куће нека беже. Ако се болестни од здравих не уклони, то сви до једног помрети морају. У Контумацији иришкој писао 16. јулија 1796. Стефан Везилић, парох вароши Ирига` Осим ових бележака што их је он писао, није ни један свештеник од све три цркве словца једног прибележио, ма да је у то доба код сваке цркве два пароха било, од којих је од куге умро при овој цркви Симеон Марић, 11. септ. 1795. при Св.Теодоровској парох Исак Поповић, 24. септ.1795. и при Св.Успенској парох Тимотије Добросављевић, 21. октобра 1795. и сва тројца сарањени су у Кужном гробљу на Кајиновцу. После куге 1796. у јесен, септембра, постао је Везилић парох при овој цркви и служио је овде све до 9. маја 1822. кад се у вечност преселио. Сарањен је у обштем гробљу.“
Сведочанство „из прве руке“ даје нам Стефан Везилић у својим записима. Поред од Василија Николајевића поменутог записа у књизи под насловом „Књига кратких поученији о главњејших списатељних догматах вјери и заповједех Божијих, и о должностјах, из разних стих. Оц. и учитељеј собранаја“, (издато у Москви, 1781.) постоје и записи на две књиге Јеванђеља.
До скоро знало се само за једну књигу Јеванђеља са Везилићевим записом о куги и то Јеванђеље се називало „Кужно јеванђеље“. Проналаском друге књиге Јеванђеља (2015), такође са записима Стефана Везилића, узели смо за право да их назовемо „Кужно јеванђеље I“ (издање, Москва, 1760) и „Кужно јеванђеље II“ (издање, Москва, 1738). Ово „Друго кужно јеванђеље“ је мањег формата (16,5 х 21 цм), стога претпостављамо да га је свештеник Везилић носио са собом приликом исповедања и причешћивања болних и вршења обреда у кужној болници.
„Кужно јеванђеље I“
Запис I: 1795/6. Јулија 1-го донесе се несрећна болест Куга из Крњешеваца у Ириг. Такова страшна и тужна болест да скоро до три хиљаде душа померло, а многе и премноге куће пусте изостадоше. То гди је било по 10 так у кући, то је све морало помрети. Ако не буду кудгод избегли, то кажем свакому да другог лека куги нема, кромје добро чувати се и ниским не мешати се. Но таки, или у котромац или гди у поље, да се ниским не меша, може се тако спасти, другојачије не може; и то кажем да многи доктори и фелчери били су, и Цар Францеско втори, Леополдов син, много је на то трошио, и мертве који су по виногради, по гумни, по башта покопани, то је морало се повадити и у обшта гробја кужна пренети; то јест гробери, и то је било до 1056. душа. Куће пусте и отровате све су поогарали и попалили, а људе све у котромац. Најпосле истерали, а после које кварили, које чистили куће. И Крст у Батинци у Кужном Гробју водружен мноју долупотписаном 20. јануарија 1796. и Завет от ове несрећне болести тому долњем Гробју Преображеније Г/оспо/да Б/о/га и Спаса нашего Ис/у/са Хр/ис/та; и на другом Гробју, то јест на Каиновцу Крст водружен фебруарија 17. Тому Гробју Завет наименован 1796. Свјатаго великомученика Теодора Тирона.
Марта 1-го.
Јако гореспоменутога, то јест 1796. Ако се који разболи у кући, тако од њега сви нека беже, ако пак остану код њега, то морају сви помрети и проче.
У Касарни Иришкој писато у Кужно време
Стефан Везилич
Парох вароши Ирига и Капелан“
Запис II: „Почета болест во 1-ог Јулија 795. и трајала 7 месеци 10 дана, то јест је престала 10. фебруарија 796. лета, на Свјатаго Мученика Харалампија.
Стефан Везилич
Парох иришки“
„Кужно јеванђеље II“
Запис I: „У касарнје иришкје квартири бил Стефан Везилич парох иришкиј; и у то време кужно наредил от свјатјејшаго Конзисториума и Племените Вармећје исповедати и пречестити кужне у шпитаљу; такођер у то време скоро – до три хиљаде душа померло. Мало у Иригу је и остало. Многи доктори и фелчери у то време били и трошак велики цар давао; Новемб. 20. 795. С. Везилич. П.в. Ирига.“
Запис II: “Сија Тестамента храма Успенија Пресвјатија БЦИ; принесох доле потписаниј јереј из храма Престија Бди у касарне иришке ради Божествене службе; у то време кужно; и тиховиј страх и помор био у Иригу и по другиј мјестам. Сам једин Гд Бог знао да Ириг посве морао пуст остати. Многе куће пусте, гди ни једног детета није остало (…) писато у Касарнји иришки, Ноемб 19. 795. У кужно време. Стефан Везилич, парох Ирига и кужне исповедао и пречестио.“
Следећа два записа нису записи Стефана Везилића и нису директно везани за кугу, али су везани са тиме шта се збивало са Другим кужним јеванђељем касније.
Запис III: „Ово Еванђеље било је у селу Госпођинцима 142 године. Када сам постављен у Госпођинце за п. пароха прегледавајући ово Еванђеље, решио сам га вратити у Ириг по жељи пароха Стефана Везилића како је то написао на полеђини иконе Св. Матеја. По одобрењу Његовог Високопреосвештенства Господина др Иринеја, епископа бачког, ово Еванђеље је свечано пренесено на дан Мале Госпојине 21. септембра 1937. г. из Госпођинаца у Ириг. јереј Јован Ј. Виславски, пр. парох госпођиначки. По ово Еванђеље дошли су свештеници г.г. јереј Гојко Михајловић, парох свето успенске цркве и јереј Бранко Аврамовић, парох саборне николајевске цркве. Дошли су на два автобуса ирижани око 70 особа и певачко друштво „Змај“. Записао јереј Јован Ј. Виславски, пр. парох госпођиначки, 21. септембра 1937.“
Запис IV: „Ово је IIги запис о преносу Еванђеља, јер је Iви – оригинал од непознатога нам некултурног човека уништен заједно са иконом Еванђелиста. Нека Господ чува ове ретке! После свечане предаје ове свете књиге из руку вредних и побожних госпођинчана нашим ирижанима на свечаној Св. Литургији уз пригодне говоре присутних свештеника јереја Гојка Михајловића и јереја Бранка Аврамовића као гостију и домаћина јереја Јована Ј. Виславскога у присуству изасланика ирижана и хора им, те пуне цркве побожнога народа, у свечаном опходу око цркве госпођиначке, а после гостољубивога пријема у појединим кућама би испраћена ова наша светиња из Госпођинаца свечано. У побожном расположењу појући св. Песме приближавали су се аутобуси наши већ Иригу пред вече. Близу манастира Хопова сачекала је свечана литија храма св.успенскога ову светињу своју и свечано унела кроз цело место у св. храм и поставило на св. Часну трапезу по завету блажене успомене пароха истога храма Стефана Везилића пре 142 г. Многа је суза радосница канула на ову св. књигу при целивању исте. Интересантан је један призор при пролазу литије кроз Ириг. Међу осталим пришли су св. књизи и двоје старих верника, Орешковић Никола и жена му Милица рођена Везилић, последња чланица породице Везилића Стефана, и са старачком побожношћу целивали у сузама радосницама. Свечан и значајан је био дан 8. (21.) IX 1937. за Ириг у вези његовога страдања 1795-1796. године. У Иригу, уочи Теодорове суботе 1952. год. Записао прота Гојко Михајловић, парох“.
Запис V: „IIги запис о судбини ове св. књиге за време II светскога рата од 1941-1945г., како оригинални I запис од нечије руке уништен, као и икона св. Јеванђел. Јована са напред означ. `Записом`. Нека Провиђење Бога чува овај запис! Када је избио страшни II светски рат, нова „куга“ за наш српски народ, те морадоше православни свештеници напустити ове крајеве и свој народ, остадоше наше цркве без свога свештенства и богослужења. Понеки руски свештеник прве године рата могао је да привремено овде остане. Тако је било и у Иригу; но временом и њима беху забрањена богослужења и друге свешт. службе и упућивани у Србију. Тако су међу неким црквеним предметима пренета и ова Везилићева „Тестамента“ у Београд и предана у Патријаршију, а она их сместила у своју библиотеку. Престанком тешкога рата повраћена је опет у св. успенски храм у Иригу. У Иригу, 24. фебр. 1952. г. Прота Гојко Михајловић, парох“.
Иришка куга престала је након нешто више од седам месеци и након много жртава. Последњи оболели умро је 9. фебруара 1796. године. Сутрадан, 10. фебруара (23. фебруар по данашњем календару), на празник светог свештеномученика Харалампија, епископа магнезијског, у Иригу је освануо дан када више није било смрти од куге. У славу Божију и у част овог великог угодника Божијег, у знак захвалности ирижани су у цркви св. Теодора Тирона неколико година по избављењу од куге сачинили капелу, коју је 1804. године осветио митрополит Стефан Стратимировић. Као подсећање на то да је куга у Ириг донешена у вуненим ћилимима, делови зидова Теодоровске цркве осликани су у виду ћилима.
Начинивши капелу и прослављајући Св. свештеномученика Харалампија, ирижани су се ставили под благослов овог угодника Божијег којег је изговорио пред своју кончину: „Господе, ако је Теби по вољи, молим Те, дај славу имену Свом, да на месту где буду сахрањене мошти моје, и спомен се мој буде празновао, не буде глади, помора, непогода, него да буде мир, и здравље телима и спасење душама, и изобиље пшенице и вина, и расплођење стоке на потребу људима.“ (подвукао Д.Ј.)
[1] Н.д. стр. 45-48.
