У последњих десетак година, сваке године неки духовници објављују своје календаре у којима стављају и „правила поста за сваки дан у години“.
Неки се задовољавају штампаним правилима, а неки, веће доступности ради, објављују их на интернету.
Неки се, задовољавају да износе своја правила само за „посне дане“ изостављајући дане у које они који се тиме не задовољавају стављају упутство: „Мрс“.
Та „правила поста“ садрже поделу поста на: сухоједење, пост на води, пост на уљу, пост на риби. Наравно, јављају се ту и неке комбинације и међуваријанте: разрешено на вино, разрешено на уље, разрешено на вино а није на уље (ово последње је потпуни нонсес).
Наводе се строга правила и шаблони за сваки поједини вишедневни пост, а у оквиру њега, за сваки поједини дан, шта се у који дан сме, односно, шта се не сме јести и пити.
У тој шуми правила тешко да се ко може снаћи а да свакога дана не отвара задату шему и ту „црпи правило“ за свој живот тога дана.
Има ли сврхе те шаблонизације и оправдања за роботизовање живота хришћана?
Правила поста (као и већина осталих правила) су, као прво, одређена превасходно за монахе, како због њиховог строжијег начина живота, тако и због уређености заједничког манастирског живота, како се не би стварала непотребна пометња (једе се оно што се спреми, а онај који спрема има упутство игумана шта да спрема); слично као у складним породицама у којима не спрема сваки укућанин своје јело.
Као друго, та правила (за која смо рекли да су монашка) нису једнака у сваком манастиру. Па, како онда могу бити универзална за сваког побожног хришћанина, без обзира на његов животни статус?
На крају крајева, монах може да не једе ништа. Након богослужења, ако нема неко значајно послушање (а и послушања се, када је год то изводљиво, усклађују са режимом и строгоћом поста) оде у келију, чита псалтир и када више не може, онда се одмара. Мало ко у свету има могућност за такав режим живота. Професор нпр. не може да каже: „Децо идите кући ја сам изнемогао од поста, не могу данас више да држим час.“ Возач аутобуса не сме себи да допусти да због његове хипогликемије (пада нивоа шећера у крви због нејела) страдају путници; хирургу не сме да задрхти рука из истих разлога etc.
Послушни христијани, слушајући своје духовнике и читајући њихова правила поста за сваки дан, често (ако не одустану од послушности) истрајавају у тим правилима и… праве штету; трпе штету. Праве и трпе штету јер роботизују свој живот и јер им је често највећа брига управо то да ли су прекршили или испоштовали правило поста за сваки поједини дан. Уз то, неретко упозоравају друге: „Данас се то не сме јести.“ или „У овом посту се то једе само тог и тог дана.“ О саблажњавању о оне који не ревнују (строгују) у посту и о осуђивању таквих, само ћемо цитирати апостола Павла: „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.“ (Рим. 14;3)
И на шта се, онда, свео пост?
На шта нам се онда свео и црквени живот?
И пост, а што је још трагичније, и цео црквени живот нам се свео на систем забрана и мањих забрана.
Зар је Христос рекао: „Ко не пости на води није мене достојан.“?
У овоме свему има само два „ситнија“ проблема:
- Шта ћемо са тиме што оригинално у црквеној свести не постоји рангирање постова? Или је пост или није пост. Ми рангирамо пост по строгости од „поста на риби“ до „поста на води“ (или строжија варјанта – „сухоједење“), сматрајући овај потоњи као највиши врх подвига. Тако смо ми одредили, тако смо највишу летвицу на скали строгоће поста поставили. И мислимо да смо много урадили. А шта ћемо са чињеницом да би за ране хришћане, када би могли да нас виде како постимо, та наша највиша летвица, била нула нулина. Јер, за њих постити је значило не јести ништа до вечери, тада се причестити, јести мало (углавном хлеба) и сутра опет тако. И шта сад!? Где је ту: „Овај дан се (не) сме јести ово или оно.“?
- Образац свих постова је Света четрдесетница. То је несумњиво. Па када је несумњиво, чујмо сведока из 4. века, монахињу Етерију, како описује пост Четрдесетнице у Јерусалиму:
„Начин поста пак овде је такав у 40-ци да они, који су у дан Господњи после литургије (…) јели, не једу више целе седмице до идуће суботе после (ране) литургије (…) то су они, који држе недељни пост. У суботу пак, када су јели ујутро, не једу (више) увече, него у други дан, тј. у недељу једу после литургије (…) и после ништа не једу осим (идуће) суботе, као што сам горе рекла.
(…) Ако има неких (…) који не могу постити целе седмице (…) то целе четрдесетнице једу у средини (седмице) у пети дан (четвртак). А који ни ово не може, кроз целу четрдесетницу држи дводневни (пост); а који ни ово не могу, једу од вечера до вечера.
Нико пак не истражује, колико треба постити, но сваки како може тако чини. Нити се хвали ко доста учини, нити се онај куди, који мање.“ (подвукао Д.Ј.)
У житију Марије Египћанке читамо, пак, сведочење старца Зосиме о посту монаха који су се, након Литургије и заједничке трпезе, опраштали и одлазили у пустињу: „Сваки је са собом носио хране колико је могао и хтео, према својој телесној потреби: један је носио мало хлеба, други смокве, трећи урме, четврти расквашено сочиво, а пети ништа, само тело своје и на њему одећу. Ови што нису носили ништа од хране, ако би их потреба тела приморала, хранили су се зељем што расте у пустињи. (…) И сваки провођаше време у непрестаној молитви, и врло мало узимаху хране у одређено време. (…) Сваки се враћао, имајући савест своју за сведока свога труда; и нико није питао другога како се и на који начин подвизавао.“ (подвукао Д.Ј.)
Nota bene! Поновићемо, истаћи ћемо:
„Нико пак не истражује, колико треба постити,
но сваки како може тако чини.“
и:
„Нико није питао другога како се и на који начин подвизавао.“
Зато, постимо када је пост! А како ћемо постити – нека буде како ко може и уме, а не како му се наређује, по шаблону и униформности.
Не испитујмо и не истражујмо како ко пости!
Немаш ти појма и зато боље ћути!!!
Нека си му рекао…