Сваке године када се приближи велики празник Рођења Христовог, обузима нас нека посебна врста расположења и божићне радости. Све се ускомеша и ужурба, а у ваздуху се осећа близина нечег великог и значајног.
У тој атмосфери предбожићних дана и божићног празновања сагледавамо да, нажалост, постоје два начина прослављања празника: обичајно-фолклористичко и молитвено-литургијско празновање.
Обичајно-фолклористичко празновање Божића своди се на одсуство свакодневних послова, на спремање веће количине разноврсне хране, испуњавање обичаја: усецање (у градовима куповање) и паљење бадњака, а све уз неизоставне велике количине алкохолних пића, гласне музике, пуцање. „Прослављање“ по задимљеним кафанама и кућним журкама и паљења „бадњака“ од аутомобилских гума како би што дуже горело (и све то опет уз неодложно опијање, галаму и пуцања у најтишој и најсветијој бадњој ноћи) толико је гадно да о томе нећемо ни говорити. Углавном, све се своди на задовољавање обичаја, при том заборављајући да наши преци нису уводили ни један обичај тек тако, без икаквог смисла, него у чврстој вези са Христом. Без те везе традиција и обичаји немају баш никакав смисао; само су прапорац који звечи.
Други начин прослављања, молитвено-литургијско празновање овог великог и значајног празника је празновање уз смислене обичаје: уношење бадњака и сламе у кућу, окупљање породице, певање божићних песама, одлазак у цркву на богослужења и на крају сам врхунац прослављања – Вечера Господња (Литургија).
Замислимо се сада, и запитајмо: како би било да није Божића; како би свет изгледао да се Исус није родио, да се Бог није оваплотио (очовечио)?
Одговор на ово питање пројавиће нам се сам када кренемо да размишљамо и созерцавамо догађаје од самог почетка, од самог стварања света и човека.
Бог, Створитељ, Творац, ствара небо и земљу и све што је на земљи, а након свега ствара и човека. Стварајући, Бог сваки пут започиње, али и запечаћује акт стварања речима: „Нека буде…“, а онда следи. „И би“. На крају, долази на ред стварање човека, и Бог мења реченицу коју изговара. Наиме, Господ говори: „Да саздамо човека по лику Нашем и по подобију Нашем.“ (1.Мој. 1;26) „И сазда Господ Бог човека од праха земаљског и удахну у лице његово дах живота (…).“ (1.Мој. 2;7) Дакле, човека је Бог саздао на сасвим другачији начин него све остало – по слици Својој и сличности са Собом.
Населио је Бог човека у Еденски врт, у Рај. (Ср. 1.Мој. 1;26) Опис тог врта и његових лепота налази се у другој глави Књиге постања.
Уствари, ми не можемо ни да замислимо како је изгледао Еденски врт. Оно како га ми замишљамо, то је антропоморфно замишљање, по мери наше несавршености – цвеће предивних боја, предивно дрвеће са најукуснијим плодовима, прелепе разне животиње, савршени мириси, милина… Међутим, оно што је најлепше у тој милини, истинска лепота раја, уствари је непосредна близина Божија и човеково заједништво са Њиме. Човеку је дато да живи у тој лепоти и тој милини, да даје имена биљкама и животињама, да господари у име Божије тим предивним местом.
Али, човеку то није било довољно. Желео је нешто више, желео је нешто боље. Од свега што је имао требало му је баш оно што му није било допуштено. А било је нечега што му није било допуштено, управо због тога да буде и остане свестан да, иако господари свиме, да ипак није врховни господар. Требало је да се вежба у послушности, уздржању (да се не погорди у толикој слави и не постане бахат, што слава и имање углавном доносе) и да буде задовољан оним што има, а имао је све.
Но, човеку је требало да једе баш забрањене плодове са дрвета познања добра и зла.
То дрво познања добра и зла није било неко чаробно дрво које ће само од себе учинити да човек спозна добро и зло једући плодове са њега. Не, то је било обично дрво. Али једењем са њега сам човек је учинио да му се спознаја света промени. До тада човек је знао само за добро. А онда, својим преступом он сам уноси катастрофу у свој живот и живот све творевине. Није му то учинило дрво познања добра и зла само по себи; учинио је то он сам.
Убрзо човек је осетио какве су последице дела које је учинио – спознао је шта је изгубио – добро, а шта је добио – изгнање и муку (зло).
Од тада цео живот човеков је зло; зло у поређењу са оним перманентним стварним добром које је имао. И ниједно добро које ми до данас спознајемо у свету не може се упоредити са изгубљеним еденским, добром.
Оно што човек до данас осећа у свету као добро и лепо, а евидентно је да осећа, уствари није добро када се упореди да првим, изгубљеним рајским добром.
Осећај да у свету има добра и лепоте Бог је оставио човеку као одсјај добра које је имао у Рају, да се увек сећа шта је изгубио и чему треба да стреми. То је оно што се у Цркви и теологији назива сећање на будућност. Иако овај појам у свакодневном говору представља парадокс, ипак то заправо није. Јер, човек је био у Рају, осетио је, доживео, спознао рајско добро, а онда га изгубио. Оно га опет очекује на свршетку овог и оваквог света. Зато је могуће сећати се на будућност.
Чекајући долазак будућег добра, треба бити стрпљив. А то није лако; то се чекање чини предугачко, чак и недостижно јер га се очекује у свету, а „свет у злу лежи“. (1.Јн. 5;19) Дакле, тај свет у којем живимо је уствари чемеран, суморан, покварен, тешко подношљив у болестима и жалостима. И, чини се да такав остаје у недоглед.
А, онда долази Божић. Долази очовечење Бога.
Рођењем Господа Исуса Христа, оваплоћењем Бога наступа почетак завршнице спасења човека и света. Бог постаје човек да би избрисао сав чемер, јад, тугу и тескобу овога света.
Бог Реч је постао човек да би човеку вратио прво достојанство. Рођење Богочовека обасјава свет светлошћу, топлотом, правдом и милином нествореног Сунца. Рођењем Богочовека започиње пут, прелазећи поступно преко свих догађаја из земног живота Христовог, које прослављамо у Цркви, који води у васкрсење.
У тој радости враћања достојанства човеку лежи велика радост Божића. То је величина празника Божића. Зато се иста Литургија служи и на Божић као и на Васкрсење; зато нема места рангирању празника по величини; јер, Божић врхуни, испуњава се у Васкрсењу; увире у Васкрсење.
Због тог божићног славног почетка завршнице испуњења Божијег домостроја спасења анђео је јавио пастирима, али и свима нама да доноси велику и радосну вест о рађању Богомладенца. Ево како је то било: „Анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.“ (Лк. 2;9-11)
А Св. Иринеј Лионски радосно кличе: „Реч (Божија) је постала човек да би човек могао постати бог.“
