Српски кандидат за Оскара, филм „Дара из Јасеновца“ имао је своју премијеру истовремено у девет америчких градова. У Чикагу, граду са најбројнијом српском заједницом, одржана је једна од пројекција, а филм је на присутне оставио изразито јак утисак.
Последњих дана подигла се прашина око овог филма, могли су се чути и критике које више личе на политичке говоре него стручна мишљења филмских критичара. Чини се, ипак, да људске емоције и даље не могу да укину и забране.
Поред свих мера због коронавируса, ограничења места, температуре од минус 13, људи су се појавили у Чикагу и њих тридесетак је имало прилике да се сусретне екранизацијом једне од највећих несрећа кроз које је српски народ прошао и наставио даље.
У чикашком Лендмарк центру нису сви гледаоци на својим седиштима дочекали крај двочасовне пројекције и потресне истините приче из злогласног логора Независне Државе Хрватске. Неки су у сузама напустили салу, једноставно нису издржали терор који је долазио са екрана.
Утисак који је филм режисера Предрага Гаге Антонијевића оставио на публику најбоље се могао видети када су се попалила светла. Једни су обамрли седели на својим местима, други журно, са марамицама и маскама у рукама, журили ка излазу, док већина није била у стању да да било какав коментар.
Славица Петровић, директорка Српског филмског фестивала Чикаго је смогла снаге да прокоментарише:
-Изузетно ми је тешко, филм је толико потресан да је после њега тешко било шта рећи. Ипак, добро је да је коначно снимљен и да људи имају прилику да га виде, а они који до сада нису знали да се упознају са оним што су преживели Срби у Јасеновцу и другим усташким логорима – рекла је Славица Петровић.
Она је прокоментарисала и критике које су се појавиле у појединим америчким медијима, попут “Варајетија” и “Лос Анђелес Тајмса”.
– Kада сам видела те критике прво што сам помислила јесте да ти људи нису видели филм, а друго да не знају ништа о историји. Очигледно је да су у питању нечији интереси, јер језик којим су писане те рецензије није језик филмске критике, већ језик политике. Бојим се да филм неће далеко догурати у трци за Оскара, али је сигурно да ће оставити траг и бити сведочанство које ће помоћи да се неке ствари отргну од заборава и заувек памте – истиче Петровићева.
Дејан Цветковић не дели њено мишљење када су у питању шансе “Даре из Јасеновца” за престижну награду.
– Мислим да је филм одличан, да баца светло на историјске догађаје о којима је свет мало тога знао. У том смислу је нешто ново и ја се надам да још има људи којима ће истина запарати уши и очи и на које ће ‘Дара’ оставити велики утисак. Јасеновац је најстрашнија српска реч и највећи српски град после Београда, и ма колико то било тешко, сваки Србин би бар једном дневно требао да помисли на то зло са којим су се наши сународници и преци тамо суочили, јер то зло нити је нестало нити спава зимским сном – под утиском је био Цветковић.
Америчком филмском критичару који је филм окарактерисао као “српску националистичку пропаганду”, Цветковић поручује:
– Сложићу се ако је по том истом принципу ‘Шиндлерова листа’ или ‘Пијаниста’ јеврејска пропаганда. Истина не може бити пропаганда, она не спада у политичке категорије, већ је једна и непобитна. Може само да вам се свиђа или не, али не можете да је оспорите – констатује саговорник Антонија Kовачевића, уредника Сербиан Тајмса.
За очекивати је да ће наредних дана знатно већи број наших људи који живе у Америци бити у прилици да погледа “Дару из Јасеновца”. Поред Чикага, филм се налази на биоскопском репертоару у Даласу, Финиксу, Милвокију, Мајамију, Хјустону, Атланти, Денверу и Вест Палм Бичу.
