Те 1918. године Први светски рат у Европи је и даље горео. После више година устезања и противљења јавности 1917. у рат су коначно ушле и Сједињене Америчке Државе, са одморном и свежом војском, добро опремљеном и спремоном.
Српска војска, или оно што је остало од ње, опорављена и са еланом својственим људима из наших крајева, тада је већ била на Солунском фронту и била је битке које ће јој омогућити повратак у окупирану домовину.
Иако није узела директно учешће у ослобађању Балкана, Америка је била упозната са свим што је српски народ прошао последњих година рата. Јавност ове земље била је веома наклоњена Србима и разумела је патње кроз које је становништво прошло.
Незапамћен случај – да се једна држава са Владом, војном командом, војском и добрим делом становништва измести са своје територије и настани у другој држави – изазивао је дивљење амричког становништва.
Због свега овога, председник САД Вудро Вилсон учунио је преседан – издао је наређење да се 28. Јуна 1918, на четврту годишњицу од напада Аустроугарске на Србију, на свим јавним институцијама у Америци постави српска застава. Тако се тробојка завиорила и на јарболу на Белој кући.
Тог лета у Америци је одржан низ манифестација за помоћ Србији. Иза читавог пројекта су стајали Љубомир М. Михаиловић, српски посланик у Вашингтону и Михајло Пупин, чувени научник нашег порекла и лични пријатељ Вудроа Вилсона.
На централној свечаности, председник Америке је Србима послао поруку.
“Борба српског народа за слободу и право као аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права на самоопредељење као и слободну политичку акцију, привлаче данас више него икад пажњу целог света и морају придобити симпатије сваког оног који види оно што сваког дана бива све јасније државницима свих народа – да будућИ светски мир зависи од пристанка народа на судбу која се тиче њихове среће И будућности”
— рекао је Вудро Вилсон.
Остао је забележен и проглас који је председник Америке издао свом народу. У њему је писало:
“У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља спремног да га уништи.
Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.
Да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за које се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе.
Не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством. Ово се не може обележити на најприкладнији начин до у црквама.
И зато позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза подршке овим подјармљеним народима и њиховим рођацима у другим земљама.”
Рат се на крају завршио и победили су “наши”. Ипак, однос Србије и Америке с годинама се погоршавао, а прича о застави и подршци коју је наш народ некада имао код далеких и страних Американаца, остала је само лепа успомена.
Извор: Историјски забавник
