За Американце је данас, поред Дана независности, највећи празник у години. Добро ће се јести, пити и наравно, неће се радити. Ћурка је незаобилазна на њиховој трпези данас. Ипак, једна страна приче ретко се прича. Откривамо за вас – зашто је Дан захвалности један од најлицемернијих празника на свету?

Била је хладна и сурова зима. Након 66 дана тешког путовања, енглески досељеници су стигли у “обећану земљу” – Америку где су се сложили да одмах успоставе једнакост међу собом и прихватили заједничко име Пилгримс – ходочасници.

Насељеним у луци, којој су дали име Плимут, у данашњој држави Масачусетс, први занос и срећу ускоро су помутили зима и константна глад.

А онда су се појавили Индијанци… они су прве досељенике нахранили и научили како да узгајају кукуруз и друго поврће. Kада су ходочасници наредне јесени узгојили довољно, да могу преживети предстојећу зиму, прославили су то уз трпезу са Индијанцима, а на трпези је, уз остало, била и дивља ћурка.

Због тога је ово незаобилазно јело данашњих прослава Дана захвалности. Осим печене ћурке остала јела могу да варирају, али трпеза мора да је пуна. Ово је један од омиљених америчких породичних празника.

Датум и место одржавања прославе првих Дана захвалности је дискутабилна и тема је расправа. Најстарији извор прославе Дана захвалности указује на датум 8. септембар, 1565. када је прослава одржана у Светом Аугустину у Флориди.

Осим у САД Дан захвалности се празнује и у Kанади, другог понедељка у октобру.

Дан захвалности који то није

Место који се данас званично узима као место одржавања првог Дана захвалности („фирст Тханксгивинг”) је амерички град Плимут у савезној држави Масачусетс 1621. године.

Прослава Дана захвалности уведена је 1789. године на препоруку председника Џорџа Вашингтона и одобрење Kонгреса.

Kасније, 1941. године председник Рузвелт потписао је закон којим се и званично успоставља Дан захвалности као празник који се прославља четвртог четвртка у новембру у знак сећања на доброту Индијанаца и прву заједничку трпезу два народа.

Или тако бар каже романтична прича…

У стварности досељеници су врло брзо по доласку почели да истребљују Индијанце. Чак и када то нису чинили уништавали су древни народ јер су са собом донели вирусе и болести на које Индијанци нису навикли нити су их могли преболети. Зато данас оно мало преживелих Индијанаца живи у резерватима. Толико о захвалности.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име