Данас пакао јауче и рида: Моја моћ је разорена. Узео сам смртног човека, као једног од умрлих; ја га не могу сачувати као заробљеног и са њим ћу изгубити све над којима сам господарио. Држао сам у власти мртве свих векова; али погледај, Он их је све васкрсао.” Слава Крсту Твоме, о Господе, и Васкрсењу Твоме.
Трагична је чињеница да данас Велику суботу често препознајемо као један од многих празника, без већег значаја, нарочито уколико се она упореди са ужасом Великог Петка и радошћу Пасхе. Ово је апсолутно неистинито. То је схватање којим се одриче суштинска веза између страдања Великог петка и екстазе Пасхе. Велика субота је неопходна веза између Христове смрти и његовог Васкрсења. На Велику суботу ми се сећамо Христовог освајања смрти које је запечаћено вакрсењем. То је средишњи дан тајне која превазилази моћ нашег поимања.
Христос је мртав, Његово тело је положено у гроб. Смрт, још увек, наизлед побеђује Смрт и даље усмрћује. Христова душа је, као и душе свих до тог времена у аду. Али његова душа се разликује од свих других. Он је и Бог и човек. Ад нема власт над Њим. Он покушава да га задржи, као што је задржао душе Адама и Еве, и не успева у томе. Живот је у Христу Животодавцу; експлозија живота у мрака Ада слична је светлости рефлектора у тами мале просторије. Сила ада је разорена, не само за Христа већ за све верујуће. Комбинација призора Христовог телсног почивања у гробу, и сазнања да је он уништио смрт обликује атмосферу радосне туге (карктеристичне за православље) то нас присиљава да ћутимо у страху и трепету заустављајући сваку земаљску мисао (Херувимска химна на Велику суботу).
Ово је атмосфера која обележава у Литургију Велике суботе, једну од најлепших служби литургијске године. Литургија почиње као вечерња, са црквом која је затамњена. Химна Господа возвах говори о аду који жали због пораза који му је нанео рођени од Марије, свака химна се завршава објавом долазећег васкрсења. Читања из Старог завета подсећају нас на историју спасења од стварања, преко изласка до младића у огњеној пећи. У древној цркви, овоје био тренутак када су се крштавали оглашени антиципирајући Пасху; ипитујући Христову смрт и васкрсење кроз Крштење, као што је наглашено и у Апостолу дана, који је такође сакраментално читање (Рим 6:3-11).
После читања апостола следи радосно читање: Устани, о Боже, судијо васељене, пред тобом припадају сви народи. Тамна боја се мења белом. Свештеник излази обучен у беле одежде и разбацује ловорово лишће и латице цвећа око цркве, као знак блиске победе и радости. Ад је бачен на конопце ринга, Христос је победио смрт својом смрћу, васкрсењем и вечни животом у сваком смислу. У знамење тога, Еванђеље које следи представља први проглас васкрсења. Христос је још увек у гробу, радосна туга још увек траје и изражена је речима Богородичиног: не тужи за мном, о, гледајући положеног у гроб мене, сина твог кога су гајила безсемено зачетог у својој утроби. Јер ја ћу васкрснути и бити прослављен славом вечном попут Бога… Ова радосна туга, постаје чиста радост Васкрсења.
Заправо, само кроз Христово Васкрсење, победа је потпуна. На Велики Петак Христос је ултимативно, чисто, беспрекорно, безгрешно јагње, жртва положена за нас, он пере наше грехе сопственом крвљу. На Велику суботу његова душа силази у ад и уништава га. Он телом остаје у гробу, Смрт још увек побеђује, док остаје физички мртав и наша вера је, према речима св.ап. безвредна (1Кор15:12-20). Али Христос је и Бог и Човек и смрт не може да задржи Бога. Да би његова победа била савршена, Он чини оно што нико није учинио, враћа се из мртвих, “чинећи да чинећи своје тело путем Васкрсења из мртвих” (Анафора Литургије св. Василије Великог).
Од Јудине издаје, преко Христовог понижења смрти и и његовог силаска у ад, долази се до врхунца у Његовом славном Васкрсењу. Свеукупност пасхалних празника је међусобно повезана и кроз њу се актуелизују догађаји који су нам донели спасење. Сви ови догађаји су међусобно каузално повезани и једни другима дају смисао. Ово је Његова и наша Пасха (Пролазак) из смрти у живот, из греха и спасење. У овом славном делу спасења, Велика субота је дан борбе која резултира коначном пасхалном победом.
Велика субота је базични дан у Пасхалном слављу. То је дан којим наша туга почиње да се преображава у радост. Стаза из смрти у живот је постављена. Ово је догађај који не би треба да остане непримећен. Не би било победоносног васкрсења без Христовог силаска и победе у аду, и зато не постоји истинска прослава Пасхе без прославе победе над паклом, прославе Велике суботе.
И док смо сви ми, Божијим благовољењем, ради да доживимо ову Пасху (Прелазак) из смрти у живот, потребно је да своје искуство комплетирамо пратећи нашег Господа, док поплочава тај пут. Треба да подражавамо жене мироносице које су бдиле над Господом, за разлику од ученика који су се разбежали. Тако ћемо ми, слично мироносицама бити први који ће примити вест васкрсења и заједно са св. Јованом Златоустим ћемо рећи:
Смрти где ти је жалац? Пакле, где ти је победа? Христос васкрсе! и ми смо ослобођени! Христос васкрсе и демони пропадаше! Христос Васкрсе и анђели се узрадоваше. Христос васкрсе и живот овлада! Христос васкрсе, и ниједан умрли не оста у гробу!
Христос васкрсе из мртвих и поста првина онима онима који су уснули! Њему слава и сила и моћ кроз векове векова. Амин
Извор: http://www.pravmir.com/
