Писац Посланице Јеврејима 11 веома сажето представља историју боравка старозаветног народа Божијег у Обећаној земљи која је трајала вековима. Он спомиње само кључне личности ове историје зборно набрајају њихове подвиге крз које су пројавили своју веру. Наше основно интересовање су два највећа цара уједињеног царстава Израила, Давид и Соломон, али њихов допринос је немогуће разумети уколико се из вида изгубе историјске околности у којима они ступају на сцену, односно њихови претходници на бурној историјској сцени древног Оријента.
Доба великих промена – време судија и царева
Успостављању царства је претходило време судија, које се датира у пеирод између 1200. до 1075 (или 1040.) год. пре Хр. То је период веома бурних дешавања која су неретко последица сировости и суровости народа који живели на подручју библијског Оријента (укључујући и Израил), али и великих промена на глобвалној политичкој сцени.
Период судија Израилових је један од најмрачнијих периода историје старозаветног народа Божијег. То је био период великих и тешких трансформација током којих лабава племенска конфедерација карактеристична за период судија израста у централизовану уједињену монархију. Смрт Исуса Навина означила је нестајање централног ауторитета. Израил је до тада био чврсти савез племена у незауставивом ратном походу. Племена су, сада, расељена по територијама на којима су и даље живели и староседеоци. Ханански народи на овој територији живели већ дужи низ деценија (па и векова). Досегли су културни ниво који је знатно надилазио цивилизацијске форме израилских номада. Хананска култура је била чврсто повезана са хананским култом, пре свега веома сензуалном и Израилцима изразито примамљивом – култу плодности (који је укључивао и сакралну проституцију). Главно божанство је било Ваал, а његова дружбеница је била Астарота (или Анат), сензуална хананска богиња љубави и рата. Хананска религија била је, по Израил, вишеструко опаснија, него хананске војске – писали су добри познаваоци овог периода. Управо стога, историја доба судија одажава период анархије унутар којег се појављује неколицина светлих тачака, харизматских личности, који израилски народ воде ка покајању. Прелазак са номадско-ратничког стила живота прелазило на седелачки. Ова трансформација водила је промени религијских потреба и схватања израилског народа. Јахве, Бог пастир, који своје стадо води на зелену пашу Ханана и Бог који моћном силом чини да се његов народ насели на тој доброј земљи, постаје непотребан. Израил је стигао на одредиште, нема потребе за пастиром који ће га даље водити. Земља је заузета и нема потребе за ратником који ће управљати даљим освајањима. Израил је своју потребу препознао у потребама локалног становништва. Они осећају потребу за Богом који ће зелену пашу Ханана чинити и даље зеленом, Богом који ће омогућивати плодност земље, уредно смењивање годишњих добра и богату летину. Таква божанства је препознао у хананској религији и у култу Ваала и Астароте. Јахве није био потпуно заборављен. Он је остао врховни Бог Израила, помало протеран на далека небеса док је простор ближе свакодневном животу заузео Ваал.
Ваал је покушавао да коегзистира са израилским Јахвеом, као што је већ вековима коегзистирао са све удаљенијим поглаваром хананског пантеона, Елом. Јахве је, међутим, Бог ревнитељ (љубоморни) који не пристаје на такву коегзистенцију. Он жели потпуну пажњу и љубав свог народа, Израила. Када се његов народ окреће за другим боговима, Јахве се повлачи, повлачећи и своју заштиту. Тада ханански народи, они исти чије су богове Израилци почели да обожавају, освајају и поробљавају Израилце. Тежак јарам туђина води Израилце покајању и враћању Јахвеу, са вапајем и сузама… и Јахве одговара. Он подиже ослободиоца који руши туђинску власт, обнавља племенску (или националну) самосталност Израила и благостање. По смрти тог ослободиоца, који је постајао судија (управитељ) племена, народ обично изнова пада у идолопоклонство и почиње нови циклус (ропство, покајање, подизање ослободиоца, ослобођење, благостање, идолопоклонство, ропство, покајање…). Ово се, из разумљивих разлога, назива таласастим или валовитим богословљем и историјом.
Значајно је то што се у односу на период судија, односно у списима који се њиме баве (Књига о Судијама и 1 Књига Самуилова) развија једно специфично пневматолошко-месијанско богословље. Судије – ослободитељи Израила, наиме, нису једноставно снажни и војно оспособљени ратници који на божански позив, а у својој сили, ослобађају народ Божији – Израил. Уместо тога, они бивају обузети Духом Божијим који им даје натприродне способности и снагу. Захваљујући томе они врше дело избављења сопственог народа, односно народа Божијега. Они су помазаници Духом, односно месије (са малим м), у ограниченом историјском, националном и географском смислу. Као такви они, међутим, имају пророчко-типолошки смисао јер најављују долазак апсолуног и истинског Месије који ће као помазан Духом (Лк 4:18) показан, кроз своју крсно-васкрсну жртву Ослободитељем, али не у националном, географском и историјском смислу, већ Ослободитељем од греха и смрти.
Идеја месијанског помазаника Духом, нарочиту разраду добија у каснијем периоду царева и пророка Израилових када цареви, пре свега давидовске династије, сматрани помазаницима Божијим и онима у чијем ће се потомству родити месијански цар и спаситељ света. Овде треба казати и то да и поред сумње у историчност Давида и Соломона, или макар величину њиховог царства и значај који је њихова држава имала на древном Оријенту, научници се слажу да слабљење месопотамских империја (Асирије) са једне стране и Египта са друге, које је историјски потврђено, вероватно је омогућило нагло (мада не и дуготрајно) уздизање израилског царства. Новооткривени археолошки налази потврђују историјско постојање цара Давида (ТЕЛ-ДАН НАТПИС: ПРВИ ИСТОРИЈСКИ ДОКАЗ О ИСТОРИЧНОСТИ ЦАРА ДАВИДА).
Самуил
Последње деценије периода судија Израилових обележила је светла личност Самуила. Он је био комплексна личност која је деловала као свештеник (премда није био из свештеничке лозе), судија Израила и пророк. Као судија, Самуил је деловао више као верски, него као политички ауторитет. Тиме се знатним делом разликовао од ранијих судија. Политички аспект његовог деловања, ипак, није био занемарљив, али је био секундаран и происходио је из његовог верског ауторитета. Зато су његову судијску власт, макар у почетку, прихватала готово сва племена Израила. На тој основи Самуил је вероватно тежио да успостави династију (1Сам 8:2 уп.1Сам 2:12-17.22). У овом периоду сазрела свест израилских племена да спољни услови у којима живе намећу потребу да се лабава племенска конфедерација замени чврстом централистичком монархијом. Дакле, и племенске старешине и Самуил су желели мконархију, али су Самуилови синови били људи спорног моралног интегритета. Одлучено је да се монарх изабере на непосредан начин, а Самуил је био у том процесу кључна личност (мада веома невољно). Он је покушао да задржи део политичког и религијског утицаја. Политички утицај је, ипак, губио пред нарастајућом попларношћу не увек послушног Саула, првог цара Израила. Религијски ауторитет му је слабио пред обновом значаја старе аронитско-илијадске свештеничке лозе. Њени представници су постали дворски капелани новог цара, али и служитељи централног светишта које је премештено у Нов (1Сам 7:16 уп. 1Сам 7:2-15; 8:4; 12:1-6).
Давид
Спомен Давида међу великанима вере је очекиван због његовог великог значаја у старозаветној историји, и богатом јудејско и хришћанском предању (Сир 45:25; 47:2–11; 1Мак 2:15; &1Клм 18:1–17; уп. Apost. Const. 7.37.2). Првобитна предања у вези са установљењем монархије сачувана у 1Сам-1Цар и обухватали су представљање прва три цара јеврејске државе, Саула, Давида и Соломона. Саул и Соломон су, међутим, представљени на такав начин да се јасно може закључити да је централна личност описа заправо цар Давид. Давид, упркос свим својим манама и падовима, иделни цар и, самим тим, прототип месијанског владара који ће се родити у његовом потомству.
Давидна историјску сцену ступа као младић који у мегдану побеђује филистејског витез-зачотника, дивовског Голијата (Израел: Пронађене капије Голијатовог града?). У старозаветном предању Давид је представљен као личност у којој се испуњава дотадашња свештена историја Израила и чијом владавином се у потпуности испуњавају додаташња очекивања изабраног народа. Он је нови Мојсеј, ослободитељ, ратник, државник, законодавац и култни реорганизатор. У Давидовој владавини испуњава се циљ Мојсејевог дела, као што се се на Сиону (месту јерусалимског храма) испуњава смисао Синаја (месту где је обликовано израилско богослослужење у времену Мојсеја уп. Пс 46; 48; 76, итд). Давид је, истовремено, и личност којом се не само испуњава смисао прошлих догађања, него и најављују будућа која постепено шире перспективу која се од династијске идеје (2Сам 7; Пс 89.34; 132:1), преко национиналне, развија до универзално месијанске као што је препознатљиво у пророчким списима (Ис 2:2-4). Истицање снаге Давидове вере је, стога, нит која спаја ранохришћанско, јудејско и старозаветно предање (1Клм 18:1; Сир 47:4–5; 1Сам 17:26.32.34–37.45–47).
Соломон
Иако није именом наведен у Химни вере (Јевр 11), цар Соломон је једна од најзначајнијих личности библијске историје. Он је контраверзна личност која је досегла дубине апостасије, идолопоклонства будући заведен великим бројен жена из неизраилских народа које су на мала врата уводили своје религијске обрасце у још увек недовољно утемељену религију Израила. Истовремено, Соломон је личност која је у библијској историји запамћен као мудрац који је својом мудрошћу засењивао оне са којима се сусретао (КО ЈЕ БИБЛИЈСКА САВСКА ЦАРИЦА? – потрага за краљицом од Саве и њеним краљевством), песник и философ, градитељ и просветитељ који је извршио тзв. соломоновску ренесансу тј. сакупљање народних предања, верских (тако да је највероватније у његовом периоду започето кодификовање библијских наративних предања која су касније уобличена у библијски канон) и мудросних (која су укључена у зборник назван Приче или Пословице Соломонове) исл. Надасве, Соломон је запамћен као градитељ првог јахвистичког храма крај Јерусалима (У ПОТРАЗИ ЗА СОЛОМОНОВИМ ХРАМОМ – КАКО ЈЕ ’АИН ДАРА ХРАМ У СИРИЈИ ОСВЕТЛИО БИБЛИЈСКИ НАРАТИВ).
Давид и Соломон су остали обрасци светородних владара, праслике очекиваног Месије. Није чудно то што су многе династије хришћанских држава управо зато своје великане и родозачетнике упоређивали са овим великанима библијске историје. Српска средњовековна династија Немањића следила је овај образац, те нпр. Св, Сава ктиторске подвиге свог оца пореди са Соломоновим подизањем храма, а светородна династија Немањића се у ликовним изразима пореди са давидистичком династијом. Разумљиво је стога и то што су ове личности надахнуле многе уметнике (СВИ СМО ЧУЛИ МИКЕЛАНЂЕЛОВОГ МОЈСИЈА, АЛИ МАЛО ЉУДИ ЗНА ДА ЈЕ ЈЕДИНИ БРОЗАНИ ОДЛИВАК ТЕ СКУЛПТУРЕ НАЛАЗИ У БЕОГРАДУ).
Јован Благојевић
