У јаму им крвници очи бацише,
откинуте удове,
накоту оставише,
ноге без трупа,
руке без рамена.
Крај зидина жутих,
никло дрво стооко,
под њим корачају сени…
О, човече, стоко!
Са поља смрти, са попришта
ребра ђедова,
ребра очева,
сад су ограда пустог огњишта.
А мртвац?
Он више не иште ништа,
Смрт је умрлом спасење
живом мрење.
О човече, крволоче!
Клетва се осеменила
никла сред буњишта
па се божур кореном
за закопана срца хвата.
Кап крви невиних
на свакој се латици црвени,
скупља мајка коску по коску
у цело спаја плод рашчеречени,
до неба се пролама:
Куку мени!
О, човече, нечовече!
