Под штитом таме суморна војска,
аждаје ноћи, свикле на зло,
наказе, поган, несој,
кундаком, оштрицом, сечивом,
благородним метком на нејач.
Крици и вапај:
– Мира Боже, самилости дај!
Утроба земље бризну у плач.
На бојишту сваколика свита:
СС дивизије, увреда ратника,
лута гладна меса
између поклича и урлика
одзвања до небеса.
Поражени победници,
срам Скендербега
клетва свега човечијега.
Освето, семе горко,
одмаздо, кармо!
На нож грудима,
нага душа мајке јуриша,
одране коже син јој – лучоноша.
Маршира колона сена
спаљених стараца, деце и жена
стотину…двије… петстотина душа…
120 минута и крај…
С колена на колено
поморених самртни вапај,
оставштина:
– Ми сатрти, вама будућим,
нек се не заборави истина.
