Када говоримо о греху среброљубља прво што нам пада на памет јесте да се ту ради о страсној везаности за новац. Међутим среброљубље се не своди само на то.

Зашто је среброљубље грех? Сви ми користимо новац. И верници користе новац и свештеници користе новац, и Христос је користио новац. Новац сам по себи није ништа лоше. Лоше је среброљубље „љубав“, тачније страсна везаност за новац.

Среброљубље је грех зато што је пројава немања наде у Бога и Његов промисао. Среброљубац, тј онај који је страсно везан за новац, не нада се у Божију милост, већ у свој новац. Људи „штеде за старост“ и сву своју наду полажу  у уштеђевину, заборављајући да уопште од њих не зависи да ли ће доживети старост. И старост дође, они се разболе и они се разболе и налазећи се на крају смрти и даље „штеде“, чувају у сефовима или у банкама огромне количине новца који им је потпуно непотребан. Среброљубац је страсно везан за новац, он не чува своју душу од греха већ чува свој новац, јер се нада искључиво у новац и нема наде у Бога, и у томе је сва суштина греха среброљубља. Господ је рекао: „Не може се служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24), тј. новцу истовремено. Страст према новцу удаљава нас од љубави према Богу. Грех је не надати се у Бога , већ у новац и материјално богатство, углед и друштвени утицај, познанства, порекло, своје образовање, знања и звања, своје умне и телесне снаге, политички положај, своје способности и дарове, своју лепоту, младост, здравље, и у било шта што поробљује човеково срце „крадући“ га од Бога и прилепљујући га за себе и своју ништавност.

 

Из књиге – Живот у свету без Христа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име